ПРЕУЗЕТО ИЗ ДРУГИХ ИЗВОРА

У ЈАСЕНОВЦУ СТРАДАЛО ПРЕКО 800.000 СРБА

НЕПРИХВАТЉИВ УСТАШКИ ПОЗДРАВ

ДУБРОВНИК ПРИЈЕ 100 ГОДИНА: Страдун туговао за краљем Петром ослободиоцем

Председник ССР, Миодраг Линта, подржао и проширио апел Завичајног удружења „Врличка крајина“

Апел министру културе

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА

НАЈДУГОВЕЧНИЈИ МЕЂУРАТНИ ДАЛМАТИНСКИ КОЛОНИСТА

У потрази за бољим животом и „белим хлебом“ знатан број Врличана – првенствено Отишићана напустио је далматински завичај и у међуратном периоду запутио се у Јужне крајеве Краљевине СХС – у Македонију. На жалост очекивања далматинских колониста су изневерена јер их је локална власт, смишљеном опструкцијом државног пројекта аграрне реформе и колонизације, „бацила“ на мочварне недођије Прилепског поља. То је био основни разлог што је велики број колониста, а нарочито мале деце, страдао од бројних заразних болести и немаштине.

Да у сваком правилу/пракси постоји изузетак потврђује и случај насељеника Луке Деспинића. Наиме, слика надгробног споменика са гробља у Сутјесци код Зрењанина сведочи да је Лука живео равно 100 година. Родио се 1890 у Отишићу; 1924 изашао из породичне задруге и са фамилијом се преселио у Македонију у неодрживу насеобину Карађорђево код Прилепа; 1937/8 г- комплетно село је реколонизовано на нову локацију – у прво урбанистичко насеље на македонском простору – Александрово које је лоцирано поред пута Прилеп-Крушево; у јесен 1941 опљачкали су их и из кућа протерали удруженим снагама бугарски окупатор и домаћи сарадници; у избеглиштву у Србији – Барајеву провели су ратни период и (као непоуздани краљеви колонисти) још једну годину приде, да би маја 1946 добили нову колонизацију у Сутјесци код Зрењанина. У овом питомом банатском селу Лујо је 1990 окончао свој животни пут.

Поред доброг здравља и имунитета на епидемије болести, за његово име веже се још један изузетак. Елем,  бројна истраживања показују да удовци живе знатно краће у односу на ожењене мушкарце. Хронолошки посматрано Лука је у својој 50-ој години тј. 1940 постао удовац и после породичне трауме (губитак супруге и новорођенчета) живео још 50 година. Са супругом Милицом (дев Арамбашић) имао је седморо деце и то: синове Шпиру, Душана, Јову, Марка, Арсенија и Славка и кћерку Марију. У равном Банату најдуже је живео у породици сина Душана, а после синовљевог упокојења, прешао је у фамилију код другог сина – Јове. Познат је, поред осталог, и  по честом традиционалном завичајном певању тј. ојкању и гроктању.

За боље познаваоце путешествија далматинских породица уочљиво је да надгробни споменик има неколико спорних детаља који се односе, прво на чињеницу да земни остаци супруге Милице не почивају заједно са Лукиним (као штп би се могло закључити на основу епитафа на споменику), него у Прилепском пољу, на далматинском гробљу. Милица је 1940 умрла у покушају да на свет у породицу донесе осму принову, а ни беба није преживела мајчине порођајне муке.

Друго, и за Луку и за Милицу на спомен-плочи уклесана је као година рођења 1890. Спорна је година рођења Милице, јер из исте произилази да се у педесетој години живота односно 1940 порађала, што би био својеврстан медицински феномен који није забележен међу другим женама далматинских колониста. Такав подухват или боље речено подвиг, уз сав друштвени и здравствени напредак, и данас би био тешко остварив.

преузето са: https://www.vrlickakrajina.org.rs

Гостовање Мељанац Милоша у емисији „Вечерас заједно“ – кликнути на наслов

Промовисана књига о страдању међуратних далматинских колониста у Македонији. – кликнути на наслов

После 75 година разоткривена је стравична истину о смакнућу недужних Срба иза Великог рата придошлих у Македонију с надом у бољи живот и сугурну кору хлеба. Помен ретких расутих потомака страдалим прецима у тешком ратном злочину новембра 1942. масакрираних српских колониста из Врличке крајине у Далмацији, монструзно изведен од бугарских окупационих слугу у селу Милошеву, код Крушева у западној Македонији.

Подсећање на мученичку смрт деветорице Срба из Милошева, зверски до смрти у тешким мукама, под ударцима тољага „чувара бугарског поретка“, те ратне 1942. у окупираној Македонији, претучених у суседном селу Пресилу, први пут је обављено уз помен, али без свештеника. Венце и свеже цвеће страдалим положили су конзул Амбасаде Србије Љиљана Танасијевић, градоначелник општине Крушево Томе Христовски и део потомака и суседа убијених Срба.

Отети из својих убогих домова у Милошеву од стране кажњеничке бугарске експедиције, везани српски цивили буквално су линчовани и затрпани у масовну гробницу покрај кречних јама у суседном селу Пресила. Ту су разбијених лобања у тешким мукама скончали Далматици, Марко (50), Петар (54) и Јован (16) Загорац, Крстан Крунић (54), Божо (56), Глигор (29) и Душан Стоисављевић (25) сви из Отишића и Стеван (25) и Ђуро Стричевић (32) из Кољана у Врличкој крајини.

Један од потомака практично затртих предака српских колиниста који су после Великог рата насељавани у делове прилепског поља, Милош Мељанац, на тужном подсећању на масакр, у необичниом околностима, „на месту злочина“, промовисао је своју књигу „Милошево насеобина удовица“. Посветио је „сенима врличких мученика и подвигу њихових удовица које су на прави пут извеле потомство“.

– Иако су спомеником у самом селу 1963. и накнадно једнобразним надгробним споменичнимм обележјима на гробљу и селу Бучин, све жртве, под петокраком звездом без крста, означене као жртве или учесници НОБ-а из овог краја, чињеница је да су то били часни, поштени цивили, радно споосбни недужни сељани буквално отети из својих кућа у Милошеву, само зато што су били „неподобни Срби“, каже Мељанац.

У тешким животним искушењима на крхка плећа седам убогих удовица убијених Срба у Милошеву (Душан Стоисављевић и млађани Јован Загорац нису ни били жењени), свалио се терет и брига о преживљавању, прехрањивању и одгоју 30 сирочади. Прве дане у збегу у страху од потпуног затирања породица, потртажиле су у храму у оближњем месту Кривогаштани.

На тужном скупу у Милошеву, на дан злочина од пре 75 година, поново су се сусрела браћа по матери Милици Аранбашић – мештанин Душан (75) од оца Стевана Стричевића и Славе Илиоски (69) војни пензионер из Београда, од оца Мијајла.

– Моји родитељи су у браку били пет година. Ја сам овде рођен 30. октобра 1942. а 1. новембра, оца Стевана су одвели на губилиште. Остао сам без оца, а није ме ни видео. Мајка Милица ми је говорила да је морала да ме крије чак и у цркви да и нас не усмрте. Она се преудала и из тог брака поред осталих рођен је брат Славе са којим смо одрасли, а сада се виђамо увек када долази у родни крај, открива нам Душан део своје сурове судбине крај гробља у селу Бучин где му, са осталим жртвама злочна, почива отац Стеван.

У тежњи да се разјасни деценијама скривана и чак званичним записима заташкавана и извртана историјска истона о злочину бугарских окупатора и њихових домаћих помагача – „бугараша“, истраживање Мељанца и издавање књиге, сведочењем и финансијски помогао је управо Славе Илиоски.

– Расули су се потомци страдалника из Милошева. Сада је у селу 48 душа, а у четири куће је само по један житељ. Млађи су се у трагању за бољим и сигурнијим животом, махом упутили у друга места у Македонији или у Србији. И ови овде муке муче да формираују породице. Имамо сада у селу две снахе Албанке које су се удале за наше већ зреле момке и родиле четворо дечице. Важно је ово сведочење књигом истине о овдашњем злочину. А то је део наше тешке судбине, каже нам Илиоски.

Хумке деветорице убијених Срба из Милошева на гробљу крај цркве у селу Бучин, на иницијативу борачке организације од 2004. као „припадници НОП-а“, имају идентична обележја са петокраком, уместо склоњених надгорбних плоча са – крстовима.

– Без суда побијени су „неблагонадежни Срби“, наводно јер су помагали партизане „шумкаре“. А то су били мирни, часни сељани који су били изван икаквог покрета, којег објективно и по историјским доказима, тада у том делу Македоније није ни било. С друге стране, тужно је да храбра удовица Тодора Загорац, која је само две године после трагедије у Милошеву, као партизанка погинула на Бакарном гумну код Прилепа у јединици македонско-косовске бригаде, данас нема никакво обележје. Чак се и незна где су јој посмртни остаци, сведочи Мељанац.

Хероина Тодора Загорац без гроба

Тодора Загорац Пјевчуша, новембра 1942. у злочину на рубу села Пресила код Крушева, остала је без мужа Петра и малолетног сина Јована. Само две године касније, 18. октобра 1944. храбро је погинула код Бакарног гумна, као партизанка у борбама са јединицама немачких снага армијске групе Е, на повлачењу из Грчке.

Иако се њено име налазило на списку погинулих бораца НОБ-а, „њено гробно место на гробљу у селу Бучин“, како каже Милош Мељанац, затрто је.

Небригом расутих и нехајних потомака, као и борачке организације, хероина из Далмације, погинула код Прилепа, остала је без икаквог обележја. На гробном месту где је била сахрањена, 2004. и 2005. шест деценија после њене смрти, сахрањен је старији брачни пар из Бучина. И, од тада, како је записао Мељанац у књизи „Милошево насеобина удовица“, „није познато где су склоњене Тодорице кости“.

Откривено српско гробље у Прилепском пољу

У Прилепском пољу, на комплексу некадашњег Пољопривредног комбината Славеј, недавно су откривени трагови заораног гробља несрећних српских колониста из Далмације, који су после Великог рата били у насеобинама Петрово, Карађорђево, Александрово…

На закупљеном пољопривредном комплексу од око 600 хектара компаније Вези шар из Тетова, захваљујући помоћи и сведочењу једног од запослених, потомака српских колониста Петра Ацеског, разјашњена је енигма окривеног гробља у пољу.

Власник компаније Арбен Абдурахмани је наложио заштиту парцеле на којој се накада налазило српско гробље. Ископом дубоког прстена – канала око гробља, парцела је заштићена од пољиопривредне обраде и угрожавања дела видљивих надгробних споменика изваљених на површини земље.

Према сведочењу дела потомака, на том гробљу сахрањен је велики број српских колониста из Далмације, међу којима је највише деце, умрлих у епидемијама које су харале у тим насеобинама на мочварном земљишту…

Жртве безумља

После полагања венца и одавање поште испред споменика „жртвама безмља“ у Милошеву, конзул Амбасаде Србије у Скопљу, Љиљана Танасијевић у обраћању је указала да је врхунац људског безумља, „бити убијен само зато што припадате једном народу“.

– Наша је обавеза да им одамо дужно поштовање, не само данас, 75 година од злочина, него да успомену на њих негујемо и убудуће, као што смо у обавези да не заборавимо ни све друге жртве ратова који ове просторе нису заобилазили. Њих деветоро мушкараца, Срба, радно-способних, иза себе је оставило 41 сироче, а на ове просторе су из Врличке крајине дошли пуни наде у бољи живот.
Наша је дужност да водимо рачуна о очувању овог и свих других споменика који сведоче о прошлости како би будуће генерације подсећао на важан део историје нашег народа јер без прошлости нема ни будућности.

Ове жртве и овај споменик треба вечно да подсећају, да опомињу да без мира и поверења међу народима нема будућности, нема лепшег живота, рекла је Љиљана Танасијевић.

После 75 година разјашњен злочин над далматинским колонистима

Кајмакчалан

Аутор Милош Мељанац на гостовању у „ТВ Коперникус“ о документарцу „Древни васкршњи обичај“.

Гостовање председника удружења „Од стећака до крајпуташа“ на Радио Београду 1 у емисији „Вечерас заједно“. Више о томе можете чути овде.

Интервју председника удружења „Од стећака до крајпуташа“ Милоша Мељанца на ТВ ХРАМ.

Објављено у новинама српске патријаршије ПРАВОСЛАВЉЕ бр 1187 – септембар 2016.

Новине Православље Новине Православље