У периоду између два светска рата српско становништво у Краљевини СХС/Југославији у демографском погледу је знатно ојачало, те се донекле опоравило од катастрофалних ненадокнадивих људских губитака у ратовима од 1912-1918. По правилу породице су у то време имале велики број деце, а занемарљиви су били случајеви лица без потомства. Примера ради, међу далматинском колонистичком популацијом у Прилепском пољу (Македонија) највећи број деце је имао брачни пар Ђуро и Стана Мељанац, јер је од њихових 16 живорођених беба преживело 11. На породичној слици начињеној крајем октобра 1941 у колонистичком насељу Александрову код Прилепа су: старешина породице и носилац колонизације Ђуро, супруга Стана Мељанац (дев. Стојсављевић), седам синова и четири кћерке. У завичајном далматинском селу Отишићу (код Врлике и у близини средњовековног српског манастира Драговић) рођени су Јован (1921) и Цвита (1922), а у Александрову код Прилепа близанци Милан и Милица (1926), Душан 1929, Бошко 1931, Марко 1933, Славко (1935), Саво (1938), Даница (1939) и Љубица (1941).
Ово питање посебно добија на значају јер у Републици Србији већ дужи временски период влада „бела куга“, а велика подручја остају без становништва.