Београд је једна од ретких престоница која се може похвалити богатом историјом која укључује и више светитеља. Наиме, широј јавности је мало познато да су први знани страдалници за хришћанску веру у Сингидунуму били свети Ермил и Стратоник.
На смртну казну осудио их је 314. или 315. године цар Ликиније, зет цара Константина и владар источног дела Римског царства. У борби за превласт са тастом, Ликиније је немилосрдно прогонио хришћане сматрајући их присталицама цара Константина. На његовом удару нашао се и ђакон Ермил који је подвргнут мучењу не би ли се одрекао хришћанства. Уместо тога Ермил је придобио наклоност једног од тамничара – Стратоника који је пришао вери Христовој. Обојица су осуђени на смрт и заједно живи заковани у сандук и бачени у Дунав. Низводно 20-ак километара вода их је избацила на обалу у близину данашњег села Брестовика. Њихова тела пронашли су хришћани и сахранили на узвишењу у гробници над којом је подигнута капела. Нажалост ранохришћанска црква крај Дунава је кроз историју више пута пљачкана, а тела су однета из гробнице.
Светињу београдским великомученицима археолози су открили тек 1895. године, да би скоро после једног века, тачније 1979. године била уписана у регистар културних добара као споменик од великог значаја.
О нашем недопустивом немару према јединственом споменику културе у Европи сведочи чињеница да до капеле нема ни путоказа нити било каквог обележја. Поред тога, светиња је у жалосном стању и уместо да буде туристичка атракција, остаци фресака на влажним зидовима пропадају, а споља је окружена коровом, шипражјем и смећем и заправо представља нашу културну бруку. Такође, велики број сељана из Брестовика не зна за постојање светиње, па није у ситуацији да упути ретке знатижељнике на брдашце где се налази црква, иако се она помиње у страним туристичким водичима о раном хришћанству.
Тек пре неколико година прокрчен је пут до светиње и омогућено служење литургије коју је предводио Његова Светост Партијарх српски господин Иринеј.