Милош Мељанац, политиколог, прву књигу, „Политика изнад стручности – деструкција државне управе“, објавио је 2012. године, а следеће године читаоцима је представио другу књигу, „Фантомски доказ исмејава правду“.

Са њим разговарамо о књизи „Прилепски контрасти – дискриминација на „оном свету““, коју је посветио „узорним српским сељацима, неустрашивим ратницима, ослободиоцима“.

 

дакле Вам идеја за писање књиге „Прилепски контрасти“

Већ неколико година водим маратонски радни спор против одлуке бившег министра Млађана Динкића, којом сам остао вишак у државној управи, па сам решио да искористим слободно време и напишем књигу о међуратној колонизацији својих предака из Далмације у Македонију.

*Да Вас за тренутак прекинем. Реците нам о каквој међуратној колонизацији Далматинаца у Македонију је реч?

Наша јавност је упозната са међуратном колонизацијом на Космету, али се мало зна да је иста спровођена и на простору данашње Републике Македоније. Према подацима наших и македонских историчара, који су обрађивали ову тему, пред Други светски рат на подручју Косова и Метохије живело је око 60.000 насељеника претежно из Црне Горе и Херцеговине, док је у исто време на македонском простору прилику за бољим животом потражило између 33.000 и 40.000 колониста, у великом броју Крајишника из Босне, Лике и Далмације.

*Да ли је у Македонији остао известан број међуратних колониста?

Опстао је занемарљив број насељеника, може се рећи у рангу статистичке грешке. Ту категорију становништва бугарски окупатор је 1941. прво обесправио, сврстао међу „неблагонадлежни елемент“, а потом на бруталан, психо-физички начин измалтретирао, опљачкао и протерао са простора Вардарске Македоније, а њихове куће и земљу поделио оданим „бугарашима“. После рата, комунисти, појачани са „префрлаторима“, забрањују протераним насељеницима да се врате на своја имања у Македонији (исто је важило и за Космет), па су са етикетом непоузданих „краљевих колониста“ раштркани широм Војводине и то у најлошије швапске куће.

Њима се на северу државе 1946. придружују и преостали међуратни колонисти, који су неким чудом током рата опстали у Македонији, а које македонски титоисти стимулишу на исељавање и перфидно уврштавају у хрватску квоту за насељавање Војводине. Исказано у бројкама, у колонистичким насеобинама у Прилепском пољу почетком 1941. живело је око 1.250 далматинских насељеника, средином 1946. њихов број опао је испод 100, а данас не постоји ниједна чисто далматинска породица. Имајући у виду њихову малобројност кроз мешовите бракове са већинским македонским живљем изложени су перманентном процесу асимилације тј. помакедончавања, што је карактеристично и за остале делове Македоније.

*Да се вратимо на Вашу књигу. Због чега сте јој дали наслов „Прилепски контрасти“?

Истражујући и прикупљајући грађу за писање књиге о путешествију својих предака у Македонији, као и водећи интервјуе са времешним потомцима далматинских колониста (претежно мојим рођацима), међу првим потезима по доласку у Прилеп решио сам да се у Спомен-цркви Св Ћирила и Методија, која се налази у центру града, поклоним сенима и запалим свећу српским војницима палим у ратовима од 1912-1918. Очекивао сам да је костурница обележена и уређена, а по силаску у сутерен храма саблазнио сам се када сам видео у каквим нецивилизацијским и нехришћанским условима почивају ослободиоци Македоније од вишевековне турске власти.

У просторији без светла, међу шест бетонских крипти у које је похрањено око 1.800 српских војника, само на једној се задржао крст, а остали се могу наћи међу разбацаним, расходованим стварима, попут столица, ормана, чункова за пећи, прљавих, уролованих тепиха, па до кутија за банане. Такође, дрвени иконостас је у девастираном стању, а влага и прашина додатно отежавају боравак у просторији. У таквим понижавајућим условима, испред једне безимене крипте налази се венац амбасадора Србије. Под тим утиском изашао сам из црквене порте и убрзо угледао двојезични путоказ на македонском и немачком језику (Германски воени гробишта – Deutscher soldaten Friedhof), који путнике намернике упућује ка немачком војном меморијалу. Пратећи путоказе, после краће шетње, закорачио сам у немачко војничко гробље величине фудбалског терена и уверио се да пали борци из далеке Немачке и из Првог и из Другог светског рата, почивају на велелепно уређеној зеленој површини, прошараној стазама са алејама цвећа и клупа за одмарање и складно распоређених надгробних споменика и спомен-плоча. Ту су на мермерним плочама на немачком језику исписани лични подаци за сваког од преко 1.700 палих германских војника из Првог светског рата, а у посебној нерђајућој металној књизи и лични подаци за око 2.000 палих бораца Хитлерове солдатеске. Тиме је Прилеп претворен у централни меморијални спомен-парк у Македонији за пале германске војнике из оба светска рата.

Уочени контрасти тј. катастрофални услови у којима се налазе земни остаци српских војника на једној, и узорно уређен германски војни меморијал на другој страни, као Србина који има елементарно национално самопоштовање су ме заболели, па сам решио да застанем са писањем књиге о својим прецима, а да за штампу припремим књигу из домена културе сећања. Сматрао сам да је, сходно чињеницама на терену, адекватан наслов књиге „Прилепски контрасти“, као и поднаслов „неравноправност на оном свету“. Додатни разлог за писање представљала је 2014. година, када је широм Европе најављено обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата, при чему су „дигли главу“ бројни ревизионисти историјских чињеница о узроку рата тј. сваљивању кривице на Србију и српски народ у целини. Ни то ревизионистима историје није било довољно, већ су селективно правили злонамерне антисрпске паралеле са неким догађањима из насилног разбијања југословенске федерације.

*Да ли је то једини контраст у погледу различитих услова у којима почивају српски и германски војници у Прилепу?

По наведеном питању контраста или парадокса у Прилепу има сијасет. Да овом приликом издвојим само неколико. Прво, македонске власти су уступиле велику земљишну парцелу за германски војни меморијал и несебично учествовале у његовој вишегодишњој реконструкцији, а представници самопроглашене Македонске православне цркве деценијама не показују ни минимум воље да поправе непримерено стање у костурници, коју су 1941. оскрнавили бугарски фашисти и њихови домаћи помагачи. Њима је тешко да из гомиле расходованог инвентара подигну крстове и врате их у жљебове на бетонске крипте. Па зар у XXI веку по односу према покојницима световна власт треба да предњачи у односу на духовну? Како је могуће да свештеници у активном православном храму раздвоје богослужбени живот тако што коришћењем националног кључа у главном делу цркве, према својим македонским сународницима се понашају како доликује Божјим слугама, а истовремено, у костурници, српским страдалницима из блиског хришћанског народа ускраћују право на достојан и миран починак? Да ли јеванђеоске речи у проповеди пастира Христовог у наосу цркве, као што су љубав, доброта, једнакост, јединство, милост, праштање, противрече његовим поступцима у костурници? Да ли је на делу (преко српских костију) прикривено изругивање хришћанској цивилизацији и култури, чији део настоји да постане и неканонска Македонска православна црква? Да ли је поред довођења у питање узвишеног свештеничког позива, посматрано на ширем плану, нанета штета угледу македонског народа кога красе многе позитивне особине?

Затим, парадоксално је да је у истом македонском граду немачким војницима, који су изгубили оба светска рата обезбеђан достојан починак, а да српски војници који су победили и у балканским и у Првом светском рату у спомен-цркви почивају у катастрофалним условима без спомен-плоче и без крста.

На то се надовезује још један од парадоксa, а то је да су се у југословенској држави, која је прокламовала искрено, непоколебљиво и нераскидиво братство и јединство наших народа и народности, у македонској федерацији скривали, занемаривали и сатирали преостали гробови српских војника, а да се истовремено власти суседне Грчке са посебним пијететом односе према похрањеним српским војницима.

*Да ли се и на другим местима македонске власти тако односе према споменицима и костурницама српских војника?

Нажалост, стање у вечним почивалиштима српских војника у Македонији је мање-више слично као у Прилепу. Прво непријатно искуство имао сам у македонској престоници. Наиме, у Скопљу у насељу Автокоманда, налази се прелепа Спомен-црква са костурницом из међуратног периода посвећена Св Архангелу Михаилу у чије је крипте похрањено око 3.200 српских војника страдалих како у ратним дејствима, тако и у епидемијама болести у периоду од 1912-1918. Замолио сам старешину храма да ми омогући силазак у костурницу, али ми он одговори да нема калауз од тих врата. У непријатном разговору „утешио“ ме је тако што ми је поручио да могу само за Видовдан доћи да се поклоним српским мученицима, јер тада долазе представници српске амбасаде и тог дана неће бити проблема око калауза.

*Да ли сте утврдили разлоге таквог односа македонских власти према похрањеним српским војницима из балканских и првог светског рата?

То је проблематика у коју много не залазе наши историчари. Ако ми је допуштено да изнесем своје мишљење, као прво, сматрам да је српска војска у јесен 1912. ослободила православно словенско становништво у Македонији од превазиђене Отоманске империје и посебно од анархије у пределима где је живео албански живаљ. Захваљујући тој чињеници, само на том простору данас функционише независна македонска држава. Уместо захвалности ослободиоцу, после Другог светског рата имамо тактику скопског режима базирану на circulus viciosus (погрешан круг), где се једностране политичко-идеолошке дефиниције и закључци КПЈ из међуратног периода о окупаторској мисији српске војске и големосрпској политици узимају за полазне стратешке премисе владајуће елите. Придржавајући се гесла да су српски војници били мрски окупатори извлачи се закључак да они не заслужују миран и достојан починак. Непримерено је и антиисторијски заступати становиште да је турског окупатора заменио српски, а да је положај македонског народа у бити остао непромењен. За деманти такве тврдње нека послужи само један пример из књиге др Томе Смиљанића „Кичевија“. Он на страни 378 поменуте књиге наводи да је цела кичевска котлина постала својина дебарских бегова у чије име су азбије (одељења добровољаца поарбанашених и поисламљених Дебрана) чинили зулум над словенским православним живљем. Ако их домаћин лепо угости они траже „диш параси“ тј. да им се плати што су мучили зубе. И кад би у једном селу све појели и попили, запалили би га па пошли даље.

Са жаљењем могу да констатујем помањкање снаге македонске елите да се издигне изнад историјски нетачних, идеолошко-комунистичких дефиниција о империјалном карактеру балканских ратова. Ту и лежи разлог што се однос према палим српским борцима није променио ни у независној Републици Македонији. Може се рећи да је то била иницијална каписла да у књизи обрадим једно поглавље под метафоричким насловом „ослободилачко-окупаторска неједначина“.

*Да ли наша власт предузима мере да се то стање поправи?

Актуелна власт је наследила незадовољавајуће стање у којима почивају десетине хиљада српских мученика на македонском простору, а које је проистекло из крајње вишедеценијског индиферентног односа и небриге водећих српских политичара из комунистичког периода.

Поред тога, Србија је данас у великој свеопштој кризи и нема потребне снаге да се више ангажује на поправљању нецивилизацијског положаја својих палих сународника у суседној Македонији. Ипак, замерке на рад надлежнох државних органа не могу се избећи, јер је недопустиво да још нису устројили прецизну евиденцију спомен-обележја палим борцима у иностранству. Прави показатељ о значају који власт придаје учесницима рата из новијег периода показује чињеница да се права наших бораца из ратова 1991-1999. регулишу Законом и подзаконским актима из седамдесетих година прошлог века тј. из доба СФРЈ. А ако томе додамо фрапантан податак да у ери компјутеризације још увек не знамо укупан број жртава од НАТО агресије слика је још поразнија.

 

 

*Може ли нешто да уради невладин сектор?

Имамо више удружења, савеза на републичком нивоу са разгранатом мрежом подружница који, у границама својих могућности, дају допринос развијању културе сећања на балканске и Велики рат у којима је српски народ доживео несагледиве демографске губитке. Они повремено обилазе српска стратишта у Македонији, негде организују и акције на уређењу гробаља и указују надлежним органима на евентуално погоршање стања споменика, спомен-костурница итд.

*Да ли и како наши обични грађани могу да помогну?

У Србији имају прилику да се ангажују у неком од удружења, али могу нешто да пораде и на македонском простору. Ту, пре свега, мислим на категорију српских туриста који друмовима пролазе кроз Македонију на путу за топла мора у Грчкој или ка Охриду. Они прво треба да се информишу да ли се поред пута налази неко спомен-обележје, па да ту направе паузу и поклоне се сенима својих сународника. У књизи сам и за грчку и за охридску маршруту графички на мапи Македоније приказао српска стратишта лоцирана поред пута, да их назовем српским крајпуташима у Македонији. Најподеснија за обилазак је свакако Спомен-капела у Удову код Валандова, која се налази тик поред магистралног пута за Грчку, где је обезбеђен и паркинг простор за возила. За дочекивање туриста или ходочасника у тај сакрални објекат наша амбасада у Скопљу је ангажовала кустоса Зорана Стаменковића (+38978573617), који свој посао обавља на изузетно професионалан начин. Грехота је да многи наши туристи деценијама летују у Грчкој, а да нису нашли за сходно да обиђу поменуту спомен-капелу на узвишењу поред пута. Исти апел може се упутити и свештеницима СПЦ да на путу за највећу српску светињу – манастир Хиландар, одвоје мало времена за поклоњење „брду српских костију“ у спомен-капели.

*У негативном светлу сте приказали однос световне и духовне македонске власти према похрањеним српским ратницима. Како се према тим светињама односи македонски народ?

Велика је разлика између актуелне, званичне, „прагматичне“ политике скопског режима и осећања обичног, македонског народа према српским туристима, па и према преосталим земним остацима наших војника. Примера ради, мојим рођацима је било изузетно непријатно када сам их увео у костурницу Спомен-цркве Св Ћирила и Методија у Прилепу за коју нису знали и да постоји. Неки од њих су се потом обраћали градоначелнику и црквеним властима да поправе катастрофалне услове у којима почивају српски војници.

У прилог пређашњој тврдњи указао бих да сам се у бројним, спонтаним разговорима уверио да ниједан Македонац не би гласао за признање тзв. државе Косово, а поврх свега осећа се блискост између српског и македонског народа тако да сам тим поднасловом завршио књигу.

*На какав је пријем наишла и где може да се набави књига „Прилепски контрасти“?

Посебно су ми пријале повољне оцене о књизи наших еминентних историчара, јер недостаје литературе о теми српско-македонских односа, као и велико интересовање потомака далматинских колониста. Имајући у виду чињеницу да сам у књизи делимично обрадио и живот далматинских насељеника у Прилепском пољу, доста примерака је упућено нашима у дијаспори од Америка до Аустралије.

Књига се може набавити по цени од 700,00 динара позивом на тел 064/132-3299

Д. Миљанић