slikacitava

Београд – У Дому Војске Србије у Београду данас је премијерно приказан документарни филм „Древни васкршњи обичај“ Милоша Мељанца, који говори о древном обичају крајишких Срба у Хрватској – чувању Христовог гроба. Директор Института за новију историју Србије Миле Бјелајац рекао је на пројекцији филма да је обичај чувања Христовог гроба настао у раном 17. вијеку у далматинској загори, крају који је у то вријеме био насељен претежно православним становништвом.

Бјелајац је истакао да је касније, у вријеме вјерских подјела, а нарочито средином 19. вијека, дио становништва прешао у римокатоличку вјеру, а национално се сада изјашњава као хрватско становништво.

Напомињући да је до 90-те године постојао обичај заједничког обиљежавања тог васкршњег обичаја и на православни и на римокатолички Васкрс, Бјелајац је упозорио да се у Хрватској тај обичај својата као хрватски.

„Постоји тенденција да се тај верско-етнографски обичај својата и да се представља у туристичкој понуди као ексклузивно хрватски и римокатолички обичај“, рекао је Бјелајац.

Аутор филма Милош Мељанац, који је и предсједник Удружења „Од стећака до крајпуташа“, рекао је да су Срби склони немару према властитој историји и да филм представља подстицај за одбрану српске културне баштине.

„Нарочито у окружењу у коме се прилично својатају делови српске културне баштине, а сведоци смо да се то ради од стране дојучерашње браће из бивше југословенске државе од Македоније до Словеније, свако на свој начин“, закључио је Мељанац.

У филму је приказан историјат постанка традиције чувања Христовог гроба, али и њеног васкрснућа у избјеглиштву у Батајници гдје је сконцентрисан највећи број избјеглих из далматинске загоре послије ратова 90-тих.

Приказан је и снимак овогодишње прославе Васкрса у Врлици, гдје је прије три године уз активно учешће и Срба избјеглих у треће земље, тај обичај враћен прије три године.

Чување Христовог Гроба је древни обичај који је у хришћанском свијету забиљежен само у Јерусалиму и у Врлици, малом мјесту у сјеверној Далмацији између планина Динаре и Свилаје.

Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забиљежени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година, а највјероватније је донесен у Врлику из Јерусалима.

Према обичају, чувари ступају у цркву, одјевени у народну ношњу тог краја, предвођени харамбашом, а двојица чувара заузимају мјесто сјеверно и јужно од плаштанице, а током литургије чувари се често смјењују.