Већ неколико година у Прилепу се обележава међународни празник –  Дан победе над фашизмом. О томе како је протекла овогодишња прослава можемо нешто више сазнати из дневне штампе.[1] Елем, 08 маја у Парку револуције или Могили непобедивих, градоначелник Прилепа Марјан Ристески и Његова екселенција амбасадор Руске федерације у Републици Македонији Олег Шчербак су одали пошту и положили цвеће пред криптом преко 600 палих бораца и жртава фашизма за слободу прилепског краја. Из говора градоначелника Прилепа издвајамо уопштену оцену о фашизму:“једно велико зло које је владало у свету пре више деценија“. Негативно мишљење о фашизму изрекао је и руски амбасадор Олег Шчербак, али је појаснио: “Сви треба да схватимо да, у случају да није побеђен фашизам, не би постојала ни Русија, ни Македонија, нити цела Европа као што је данас знамо. Цео европски континент би се свео на географски појам и сви би живели у једном концентрационом логору који би носио име „Трећи рајх““. Иначе, међу присутним дипломатским представницима, прилепски извештач је приметио и војног аташеа Амбасаде Републике Србије у Скопљу, али није навео његово име.

 Одајући признање руским војниицма који су дали велики ратни допринос ослобођењу од фашизма у прилепском крају, Ристески је,.поред осталог, навео да је део руских војника био међу борцима Прве македонско-косовске народноослободилачке ударне бригаде, као и да је у саставу прилепског батаљона „Мирче Ацев“ било око педесетак Руса. На крају излагања нагласио је, да на Могили непобедивих почивају земни остаци и једног руског војника -Ивана П. Кириловича- који је пао у борбама на Плетвару. Кад се већ градоначелник Прилепа упустио у селективно подсећање (по националном критеријуму) на једног руског страдалника у спомен-парку, крајње је некоректно да прескаче многобројније српске жртве. Наиме, на списку од 460 страдалника чија се имена налазе на мермерним плочама[2] челник Прилепа, па и дописник „Нове Македоније“ који се потписао са иницијалима Ка. М. могли су да прочитају и једанаест препознатљивих српских презимена из малог контингента међуратних далматинских колониста који је некако опстао у својим домовима за време рата.

Из групе српских (далматинских – врличких) страдалника издвојили би име Тодоре  Загорац из Милошева – удовице – добровољца у 48-ој години живота – ратника Прве македонско-косовске народноослободилачке ударне бригаде. Она се 28 јула 1944  прикључила партизанима да би после неколико месеци, тачније 18 октобра исте године на Бакарном Гумну положила свој живот за слободу Прилепског краја и Македоније. Ангажовањем Тодоре међу борце за слободу од фашизма, насеобина Милошево од 8 кућа је васкрснула у слободарском духу. Наиме, иако су бугарски окупатор и домаћи издајници 1942. превентивно на зверски начин елиминисали 9 војно-способних невиних Срба од потенцијалног укључивања у партизанске редове, из Милошева се појавила жена која је на бојном пољу достојно репрезентовала далматински завичај. Колики је то степен одважности сведочи њен пол, позније животне године, занимање домаћица, бака неколицини унучади, лоше здравствено стање, незавидна породична и материјална ситуација, чињеница да није служила војску, да сама без иједног далматинског саборца улази у састав македонско-косовске бригаде и да се упушта у борбу са елитним јединицама Хитлерове солдатеске. Овакав пример храбрости и пожртвовања није забележен у току рата, рачунајући простор од Триглава до Ђевђелије. Не марећи много на ризично ратно подручје, одважна Тодора није прихватила да буде болничарка него борац са пушком у руци. У ратном вихору изгубила је живот 18 октобра 1944. на Бакарном Гумну. Када је утихнуло оружје родбина је њено тело једва пронашла у једној јарузи, и то првенствено захваљујући ангажовању зета Драгана Иваноског (оженио четрнаестогодишњу Тодорину кћерку Марију). Зет Драган се боље сналазио на брдовитом терену Алиначких висова и распитивао код македонских сународника око попришта сукобљених војски и импровизованих хумки палих бораца, па је пронашао групу сељака који су закопавали тела погинулих ратника. Један староседелац из те групе је прво раскопао плитки необележени гроб четворице непознатих мобилисаних младића, а потом су наишли и на Тодорин леш. Упркос траговима скрнављења њеног тела од стране птица, а на основу делова женске врличке ношње препознао ју је њен млађи петнаестогодишњи син Тоде. Њене посмртне остатке су пренели и сахранили на гробљу у Бучину – (село данас припада општини Крушево) у близини вечног почивалишта њеног супруга Петра и шеснаестогодишњег сина Јована које су 1942. масакрирали бугарски фашисти и домаћи сарадници. Значи, само једна српска породица Загорац у темеље македонске слободе уградила је 3 живота (два ненаоружана мушкарца и једну наоружану жену борца).

Да ли се описаним чином (неумесним селективним придруживањем земних остатака палог руског борца македонским страдалницима на једној и непомињањем „нижеразредних“ жртава из реда Срба, Турака, Цинцара, Албанаца, Рома на другој страни) градоначелник Прилепа Марјан Ристески придружио таласу ревизије историје Другог светског рата на македонском простору? Да ли би елементарно уважавање српских страдалника за слободу Прилепа и Македоније налагало равноправан третман дипломатских представника који присуствују комеморацији, тако да би уместо конзула на скуп био позван амбасадор Републике Србије у Скопљу коме би се, по протоколу, пружила прилика да се обрати присутним представницима власти, организацијама које негују традиције антифашизма и другим грађанима.

Незаобилазан је још један бизаран, тешко схватљив детаљ који је везан за Тодорино име. Иако се њени лични подаци налазе на именослову погинулих бораца НОБ-а, њено гробно место је затрто. Како се то десило? По ослобођењу од окупатора, а под утицајем ратних траума и непроцесуирања (са)учесника злочина код Пресила где су 1942. масакрирани српски колонисти из Далмације (Отишића и Кољана) већина њене породице се одлучила на колонизацију у Банат.[3] Такође, и Тодорина кћерка Марија се раније удала за Македонца Драгана и трајно отишла из Милошева. Небригом Тодориних потомака  њен гроб није се уредно одржавао, па је на запуштеном гробном месту 2004. (60 година од њеног упокојења) сахрањен брачни пар старијих становника Бучина македонске националности, (прво муж, а 2005. и његова супруга). Од тада није познато где су склоњене Тодорине кости. Описани случај (поред замерки Тодориним потомцима) суштински представља скандалозну небригу општинске борачке организације према земним остацима палог борца НОВ. Ако су могли у Бучину да подигну истоветне омање надгробне споменике за 9 масакрираних српских цивила из Милошева и постхумно их уврсте у борце НОВ, остаје нејасно зашто то (за скоро 50 година неприкосновене владавине) нису учинили и за српкињу Тодору која је изгубила живот на првој борбеној линији фронта као борац НОВ. Да је постојао надгробни споменик палом партизанском борцу избегла би се могућност светогрђа тј. да неко други буде сахрањен на том гробном месту.

Са жаљењем можемо констатовати да, уместо да хероина НОБ Тодора Загорац спаја српски и македонски народ, јер је рођена у Отишићу 1896. (Далматинска Загора – Врличка крајина), а погинула у партизанским редовима на  Бакарном Гумну – Македонија 1944. и да њено име уђе у партизанску легенду и у македонску и у југословенску културу сећања на храбру жену добровољца у 48-ој години живота, њено дело није било у видокругу прилепске/крушевачке политичке и културне елите, а њени посмртни остаци заувек су изгубљени.

Краћи биографски подаци о Тодори Загорац који су наведени у „Зборнику на падените борци во НОБ од битолска околица„, Околиски историски архив, Битола 1958.

Милош Мељанац

председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“

[1]Прилеп и руската амбасада го обележаваа Денот на победата над фашизмот“ „Нова Македонија“, електронско издање 08.05.2017.

[2] Зборник радова „Прилеп и прилепско низ историјата, книга втора -Мегу двете светски војни и народноослободителна војна-“, „Институт за национална историја Скопје“, Издание на општинското собрание и на Сојузот на здруженија на борците од НОВ, Прилеп 1972. Од 283 до 293 странице дат је списак имена урезаних на мермерним плочама у Могили непобедивих. Имена свих 11 страдалих Врличана налазе се на списку на мермерним плочама и у књизи, али не и име палог руског војника које је навео градоначелник Ристески – нап. аутора

[3] Истовремено, потомци палих македонских партизана уживали су бројне привилегије у држави чија су челна места на свим нивоима власти заузимали преживели учесници НОБ-а – нап. аутора.