Пре и сада
Отворих прозор давно заборављеног времена;
Угледах колону таљига натоварених сиротињом;
Вукоше их, стењући, два по два изнемогла и стара магарета, Трчаше и пси чувари за њом.
Иђоше тако до места Милошева, Негде их поздрави песма шева; „Станите!“- рече неко гласно. „Ово је дом ваш, је л’ јасно!“
Почеше да копају камен и шуму, Да семе по семе сеју, саде,
Све што им беше при уму,
Чак и смех почеше да пуштају.
Али по мушке дођоше џелати,
Не поможе ни молба, ни плач, ни јауци. Не вреди никога ни питати,
Као да их за ноћ поједоше вуци.
Свише се мајке око деце своје,
Причаху им корене, врличке свете,
И још тридесет сирочади која им у срцу стоје, Али џелати не маре где ће да слетe.
Почеше да их покрштавају тада, При рађању, женидби или удаји, Њихово срце по срце пада,
Док у последње жене не утаји.
Не дају људи великог срца, Да се њихова туга заборави, Колико год по здравом пуца, Зато је књига споменик прави.

Јелена Катић

По књизи „Милошево насеобина удовица“ аутора Милоша Мељанца.