Из новинарског чланка читаоци су имали прилику да се упознају са тужном судбином војника Саше Иванковића који је 1999. страдао на Кошарама. После две деценије од његове погибије, првенствено захваљујући представницима Месне заједнице у Вреоцима код Лазаревца, преживели саборци, родбина, пријатељи и представници локалне власти су, први пут, присуствовали парастосу поред његовог празног гроба. Фактички, неким младим српским војницима се историја поновила, јер су крајем XX века своје кости оставили далеко од завичаја, као што су њихови преци страдали у ратовима 1912-1918, посебно током голготе преко албанских планина, а потом савлађивања мочварног терена у зиму 1915-1916. По завршетку балканских и Великог рата, у многим селима Србије, ожалошћене фамилије су у близини својих газдинстава – поред пута подигли специфичне камене споменике – крајпуташе за њихове најмилије чланове који се нису вратили својим домовима. Истоветно обележје представља и споменик храбром војнику Саши Иванковићу, с том разликом што је његов мермерни белег смештен на сеоском гробљу.

Делимо оцену пуковника у пензији Љубинка Ђурковића да су се, многи из власти, некоректно понели према палим младићима који су заувек остали на Кошарама и другим местима бранећи своју отаџбину од албанских терориста и њихових страних помагача. Нажалост, ово није једини случај да родбини нису предати земни остаци храбрих момака. Несхавтљиво је да, поред толико разговора наших руководилаца са представницима тзв. државе Косово и бројних потписаних споразума (уз аминовање представника међународне заједнице), на дневни ред није дошло питање проналажења и преузимања костију младих хероја, како би им се у завичају, уз дужне војне почасти, обезбедио достојан, хришћански вечни починак. Ради потпуне истине, треба нагласити да је, у овом случају, затајио и невладин сектор, посебно удружења бораца из ратова 1991-1999, која не инсистирају на решавању овог питања.

Када наведеним чињеницама додамо податак, да у ери компјутеризације, немамо објављен званични, поименични, азбучни списак погинулих и рањених војника, полицајаца и цивила у НАТО агресији из 1999, добија се комплетна слика о нашој (не)култури сећања. Имајући у виду напред наведено, надамо се да ће Влада Републике Србије прихватити предлог Музеја жртава геноцида  да се, у предстојећем попису (2021), изврши и пописивање свих држављана Србије страдалих у ратовима 1991-1999.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:789878-JUNAKE-SACUVATI-OD-ZABORAVA-Pomen-vojniku-Sasi-Ivankovicu-iz-Vreoca-kod-Lazarevca