ВАСКРСАО ДЕЛИЋ ИСТОРИЈЕ ВРЛИЧКЕ КРАЈИНЕ

 

На дан Св Василија Острошког Чудотворца, врличани насељени у Батајници и околини имали су додатни разлог за радост. Наиме, после вечерње службе, у парохијском дому цркве Рођења Пресвете Богородице у Батајници, одржана је промоција нове књиге писца – аматера Владимира Маринка из Врличке крајине. Значај теме препознао је старешина храма – отац Споменко Грујић, па је дао благослов за њено представљање. Поклапање термина промоције књиге са преносом финала тениског турнира у Мадриду, у коме је наступао наш легендарни Новак Ђоковић, није спречило љубитеље књиге и „врличке речи“, да се у приличном броју окупе у сали. Колико је интересовање побудио писац Маринко, сведочи податак да је неколико врличана из Крагујевца дошло на промоцију књиге. Организатори културног догађаја настојали су да створе „врличку атмосферу“, тако да су се чули звуци родног краја – свирање на дипле, а љубазношћу овогодишњег харамбаше чувара Христовог гроба – Петра Арамбашића, врличку народну ношњу обукао је млади пар: Марија – унука аутора и Милан Дуњић.

Треба истаћи податак, да је писац Маринко једини прекодрински повратник са простора бивше Југославије, који се почетком септембра 2006. пешке, из Србије вратио на родну груду. Он је из свог комфорног београдског дома, самопрегалачки препешачио око 600 километара до Далматинске загоре. Несвакидашњем подухвату дао је и духовну компоненту, јер је у полазној тачки – Крњачи код Београда – добио благослов за пут од оца Душана Калинића – месног свештеника храма Св Луке, а на крајњој тачки – у манастиру Драговићу – са нстрпљењем су га очекивали игуман Варсонуфије и сабрат Јован. Петнаестодневно поклоничко путовање, у којем је у просеку дневно прелазио по 40 километара, овековечио је књигом „Како сам препешачио живот“. Детаљно је описао свакодневна дешавања на ходочашћу, од тога да је носио  ранац на леђима тежине 17 кг, да је успут кроз Босну срео многе добре људе све три вере, да је понекад јео купине, дрењине и шљиве, пио кишницу коју је сакупљао са кишобрана, прегурао тровање храном у Дрвару, да би на крају потпуно исцрпљен стигао до завичајног села – Кољана. О томе, какав је био његов физички изглед, сведочи податак да га сестра није препознала.

Пошто је поред врела реке Цетине и живописног подножја планине Динаре излечио носталгију за завичајем, латио се пера и у следећој књизи „Повратак у Сан Маринке“ приказао период обнављања прадедовског огњишта.

Исказао се и у области поезије, те јавности представио збирку песама под насловом „Мирис невена“, коју је обогатио са ниском дивних фотографија завичајног карактера..

Приврженост вери и традицији манифестовао је уочи Васкрса 2010, када је, са Лазом Шкрбићем, у врличкој одежди учествовао у обнављању обичаја чувања Христовог гроба у цркви Св Николе у Врлици.

Да његов стваралачки дух нема мира, потврђује најновија књига „Пелене и зној“. Из круга критичара и пријатеља који су прочитали књигу уследиле су похвале, од којих прво издвајамо оне које су се чуле од уводничара.

Врличанка, проф. др Драгана Црномарковић – Веселиновић, пореклом из Цивљана, бираним речима је истакла да књига представља библију једног поднебља која је проткана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Препознала је намеру аутора да главну улогу у причама додели  жени – врличанки, која је, по њеним речима, и херој и жртва ондашњег времена у сивом камењару Далматинске загоре.

Књижевник Бранко Станковић није крио своје одушевљење, па је књигу окарактерисао као непроцењиво културно благо. По његовом виђењу, аутор у причама жену – врличанку узвисује до нивоа божанства.

Дипл. политиколог, потомак међуратних врличких колониста насељених у Македонији – Милош Мељанац, сматра да је писац кроз 12 истинитих прича, из заборава васкрсао делић историје Врличке крајине из прошлог столећа. Свеукупним књижевним стваралаштвом Маринко се представио као племенита врличка душа, која се поштено одужила своме завичају и себи за живота подигла „литерални, врлички споменик“, закључио је Мељанац.

Владин рођени брат Драшко Маринко (такође писац неколико запажених књига), окарактерисао је приче из књиге као печат одређеног времена који је пријемчивији читаоцу, него да је сачињен са фото-апаратом.

Рецензент књиге, Милован Ћурчић уочио је мајсторски дар Маринка за приповедање, па се не треба чудити што има бројне поштоваоце и у Београду и у далматинском завичају. Елем, Ћурчић је пренео анегдоту насталу у спонтаном разговору у Врлици, када су љубитељи штампане речи рекли Владимиру Маринку, да се у Врличкој крајини више читају његова дела, него књиге Лава Толстоја.

У завршном делу програма посвећеног промоцији књиге, аутор је објаснио да је почетком 2019. дошао у Београд да обиђе своје потомство, те решио да рационално искористи време, па је за неколико месеци написао и одштампао нову књигу. Потом се захвалио свима који су допринели изради књиге и њеној промоцији.

Са изузетном пажњом присутни у сали су пропратили излагања уводничара, те изнели своје виђење културног догађаја.

Књига је изазвала јак емотивни набој код Јована Вученовића који сматра да, народ Врличке крајине, треба да буде захвалан писцу што је овековечио живот у далматинском завичају.

Песникиња врличког корена, Босиљка Перић Батак истиче да је очарана књигом, јер је и претходну прочитала „у даху“. Слаже се са писцем да су врличанке имале мукотрпан живот, па наводи пример своје мајке која је сама подизала шест кћерки, јер јој је муж углавном био у печалби.

Описивање догађаја из  прича је, Илију Миљковића, вратило за часак у детињство и младост које је провео испод Динаре.

Кад једна књига угледа светлост дана, то је велика радост истиче отац Јевто Павловић У наставку додаје, да приче из књиге показују да је могуће живети са више љубави и жртве, а то је управо оно што Христос тражи од нас.

Поштоваоци дела аутора Маринка искористили су прилику, да за себе и рођаке прибаве по више  примерака књиге, која треба да нађе место у библиотеци сваког врличанина, као и код других љубитеља историје којима је стало да сазнају нешто више о животу наших сународника из минулог столећа.