Широм земље Србије

Партнери на изради документарног филма „Засијаше гробови солунаца“, Станоје Стојковић и Милош Мељанац су наставили крстарење по Србији па су се, 24 новембра 2019, захваљујући домаћину Дари Кончаревић (челнику Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца „Краљ Александар I Карађорђевић“ обрели у Александрову. Ово банатско место су, у међуратном периоду, основали српски добровољци (углавном из Лике) и аграрни интересенти – Срби староседеоци из околних села. Назив колоније упућује на нове историјске токове и ожитворење прокламоване државне и националне политике Краљевине СХС/Југославије. Уочи Другог светског рата село је бројало преко 5.000 становника и представљало је највећу колонију у држави. Интересантно је да назив села није сметао немачком окупатору у периоду 1941-1944, али је после рата био „трн у оку“ титоистима. Комунистичком директивом назив села је промењен у Велике Ливаде, да би увођењем вишепартијског система, мештани вратили селу првобитно име Александрово. Поред тога, житељи овог села су подигли импозантно спомен обележје палим ратницима у Великом рату, затим споменик краљу Александру, што је са претходно постављеним спомеником палим борцима из Другог светског рата представљао прави пример изграђивања толерантне, колективне културе сећања.
Потомци солунаца из Александрова и суседног Карађорђева су, у просторији месне библиотеке, са великом пажњом пратили филмско остварење и, како у непосредном разговору, тако и у књизи утисака похвалили родољубиви рад чланова удружења „Кајмакчалан“ и „Од стећака до крајпуташа“. Неколико присутних је искрено изјавило да су, после гледања филма, на индиректан начин посрамљени и прозвани што се до сада нису поклонили сенима својих предака на Кајмакчалану.
Током путовања кроз равни Банат, забележили смо велики контраст у култури сећања, јер се, за разлику од Александрова, у центру оближњег Житишта налази споменик страном глумцу – Рокију.