Миграциони таласи који су запљуснули Банат минулих векова утицали су на мешање народа, култура, традиција и обичаја. Типичан пример је село Сутјеска код Зрењанина (до 1945. насеље се звало Сарча). После Другог светског рата ово питомо банатско место у „Осмој офанзиви“, у упражњене швапске куће, насељавају „Титови колонисти“ из Херцеговине – околине Гацка, а потом око 40 (у Крајишнику прекобројних породица) из Босанске крајине. Њима се маја 1946. придружују и око 50 породица „краљевих колониста“ који су у међуратном периоду из Далмације (Буковице и Врличке крајине) били насељени у Прилепско поље, одакле су их 1941. удруженим снагама протерали у „Недићеву Србију“ бугарски окупатори и домаћи помагачи. С обзиром да им је био забрањен повратак на огњишта у Македонију, послератна власт их је „распршила“ широм Војводине, а највише по банатској равници. Захваљујући далматинским насељеницима у Сутјесци се одомаћило надметање у балотању. Деценијама су се у центру насеља испред куће Ђуре Мељанца такмичиле екипе у балотању, уз правило да поражени тим плаћа туру пића, а у летњим месецима лубеницу расхлађену у бунару. Најзагриженији балоташ био је Гојко (Петра) Загорац који би викендом долазио из Београда (где је радио на руководећем радном месту у фирми „Меркатор-Контал“), па би испратио жену Манду код њених родитеља Грчића, онда би на балоташком терену окачио сако на ексеру закуцаном на дуду и окупио такмичаре – Драгана Мељанца, Гојка Вујасина, Милу Угрчића, Момчила Попића… Занесен надметањем за бућом, прашињаве балоте би прислањао на белу кошуљу и испеглане панталоне и ширио изузетно позитивну енергију. Увече би водио балоташко друштво у кафану на вечеру и „живу музику“. Временом се игра балотања „примила“ и код других колониста, па и код појединих староседелаца – Румуна.

После урбанистичких промена у центру села, изналажени су други терени за балотање. Тренутно се користи земљиште поред новоподигнутог храма Васкрсења Христовог. Приметно је да се старосна структура балоташа драстично повећала, јер су на терену углавном пензионери. Такође, мање је учешће потомака далматинских насељеника (углавном из породица Вујасин, Деспинић, Королија) на једној, док је већа заступљеност потомака херцеговачких фамилија (Манојловић, Милошевић, Поповић, Прстојевић), као и из Босанске крајине (Крнетић, Родић) на другој страни.

Надамо се да ће млади нараштаји преузети „штафетну палицу“ и наставити балоташку традицију у равном Банату.