Да се Балкан с правом назива „буретом барута“ може да потврди судбина српског крајишког живља у XX веку која се нарочито огледа у честим, што добровољним, што присилним сеобама. Међу најеклатантније примере свакако се убрајају међуратни колонисти из Далмације који су „трбухом за крухом“ кренули у Јужне крајеве – Македонију. У том контингенту били су и моји преци који су из Врличке крајине – Отишића, у оквиру државног пројекта аграрне реформе и колонизације, добили парче чаира у околини Прилепа. Са скромним покућством и пољопривредним алаткама настојали су да, на пелагонијским мочварама, „стану на ноге“ и породицу сачувају од претеће глади. Њихов животни пут може се пратити и кроз предмете народне радиности који су били нераздвојни део оскудног пртљага.

Прво би представио преслицу или прешљицу како су говорили отишићани (наречје најближе оном које се користи у Старој Херцеговини). У породичној колекцији културног, материјалног наслеђа налази се прешљица стара око 150 година, што значи да датира из друге половине XIX века у време Аустроугарске владавине. Направљена је у Отишићу у засеоку Пољице у породици Мељанац, да би 1923/4 (у време власти Краљевине СХС) „отпутовала“ у Прилепско поље у колонију Александрово. После непуне деценија мучења у неодрживој средини, 1932. долази до прегруписавања насеобине на бољу локацију поред пута Прилеп-Крушево. Ту се прешљицом служила баба Стана Мељанац и подизала бројно потомство – једанаесторо деце, а касније и јетрва Марија. Тешка ратна времена нису заобишла далматинске колонисте из Александрова, јер су их у јесен 1941. удруженим снагама протерали бугарски окупатор и домаћи сарадници. Тако је и „прешљица“ нашла своје место у многочланој породици убаченој у сточни вагон на прилепској железничкој станици, те је прешла у „малу окупирану Србију“ у Доњи Барбеш код Гаџиног Хана. Послератна промена власти  доводи, маја 1946, до нове „сеобе прешљице“, као и идеолошко-политички сумњивих „краљевих колониста“ у Сутјеску код Зрењанина, да би се 1980 обрела у Београду. Није више у радној функцији, већ се налази у „заслуженој пензији“ и сведочи о тешким животним искушењима мојих предака.

Други добро сачувани премет из породичне колекције домаће радиности представља прегача. Израђена је почетком XX века у истом месту и представља саставни део препознатљиве врличке ношње. Побрала је мноштво похвала од врличана и других добрих познавалаца уметничких радова завичајног карактера. Наравно да је и прегача прешла поменуту путању од Далмације преко Македоније, Србије, Војводине до српске престонице. Данас служи у ретким приликама када се обележава неки културни догађај везан за прађедовско огњиште поред реке Цетине и средњовековног манастира Драговића.

Надам се да ћу успети да бар део интересовања за богату културну (не)материјалну баштину српског народа Врличке крајине пренесем на своје потомство.

Милош Мељанац