Предузимљиви истраживач и родољуб Слободан Зрнић ми је пре неки дан проследио копију чланка из новина Ново доба од 08.07.1929. у коме се описује посета Његовог Величанства краља Александра Врличкој крајини. Путујући од Книна ка Сињу извештач описује изузетне природне лепоте овог далматинског предела – планински динарски масив, пропланке, реку Крку, Крчић и др. Иако његов долазак није био најављен, спонтано су се сјатили скоро сви становници Кијева да поред пута срдачно поздраве владара – представника лозе Карађорђевића. Овде треба истаћи податак да су Кијево у највећем броју насељавали Хрвати (уз незнатан број Срба), али да су краља доживљавали као свог суверена, па су му многи са радошћу и страхопоштовањем прилазили и целивали његову десницу руку (касније ће у своме месту подићи два спомен обележја у част краљу Александру).

Нешто касније Његово Величанство стиже у романтичну, заставама окићену Врлику где су га одушевљено дочекали становници вароши, као и околних села. Огласила су се звона са православне цркве Св Николе, римокатоличке цркве Рожарице и унијатске (грчко-католичке) цркве Св Тројице, а додатна добродошлица приређена је пуцњавом мужара (треба истаћи податак да је у то време у општини Врлика православни народ имао малу превагу у односу на римокатолике, што се аутоматски одражавало и на састав локалне власти). Краљ је изашао из кола и пешке се, уз пратњу општинског управитеља, кроз шпалир раздраганог народа, упутио ка општинској згради. Занимљиво је да су, како општински управитељ, тако и обични сељаци, информисали Његово Величанство, поред осталог, о чињеници да је из овог краја приличан број земљишних интересената насељен у Јужну Србију у околину Прилепа и да су се добро снашли у новој средини. Ова оцена је дискутабилна, али свакако да се водило рачуна да се суверену прикажу што боље животне прилике у Далматинској загори и у далекој Пелагонији. При томе треба имати у виду да је највећи број колониста регрутован из Отишића, што упућује на закључак да је са краљем попричало више становника овог места чији су се рођаци издвојили из породичних задруга и преселили поред дичног града Краљевића Марка. Пресрећни врличани су испратили до краја вароши краљевску свиту, а затим су поред пута отишићани одушевљено поздравили свога владара. Сигурно да је у припреми добродошлице отишићана учествовао и месни парох Петар Стојсављевић (који се активно бавио и политиком, па ће на изборима 1935. добити мандат народног посланика и до краја живота потврђивати своју ројалистичку опредељеност). При крају чланка наводе си и срдачни пријеми краља у Рибарићу и Цетини, као и да је за наредно одредиште предвиђен Сињ.

Милош Мељанац