О размерама исељавања становника Отишића у међуратном периоду најилустративније сведочи десеточлана породица Радета Арамбашића и супруге Марте (дев Устић), која је комплетна напустила прађедовско огњиште. Са родитељима у Александрово код Прилепа населило се пет синова и једна кћерка, од којих је само најстарији Митар био ожењен. Остали су на македонском простору упловили у брачне воде и то: 27.02.1926, у Скопљу Глигор – Глишо са Лепосавом Михаиловић пореклом из Младеновца. У подацима уписаним у матичној књизи за невесту Лепосаву, поред осталог, пише да је писмена што је био изузетно редак случај у далматинским колонијама. Не треба да чуди ни податак да је то једини брак који је склопљен у Скопљу, јер је Глишо био међу најобразованијим насељеницима, који је разним пословима често путовао у Скопље и имао контакте са великим бројем људи.

Остало потомство Арамабашића у Александрову је себи, из далматинског контингента, одабрало животног сапутника. Шпиро се оженио са Цвитом Устић (пореклом из Отишића), један од близанаца – краљев гардиста Петар се оженио са Јањом Попић (пореклом из Ервеника), а кћерка Цвита се удала за Шпиру Векића (пореклом из Ервеника).

Засебан животни пут је изабрао син Тома који је у Босни, у Власеници постао жандармеријски наредник, тамо се оженио и у тој варошици остао до краја живота. Такође, син Никола је у Мурвици код Задра неколико година био финансијски полицајац – „виланц“, а касније трговац вишег ранга. Умешно је користио околност да је Задар био у саставу Италије, што је била идеална прилика за успешну међуграничну трговину све до 1941, када му је (од стране некоректних шурака) пропала велика уштеђевина у југословенским динарима, а још већи капитал је изгубио у залихама непродате робе. Највише захваљујући наговору сина Николе, отац Раде је 1934. из Македоније вратио у Отишић другог сина близанца Марка, тако да је он сачувао прађедовско огњиште. Марко се оженио са мештанком Цвјетом Крунић са којом је подигао седморо деце. У поседу Марковог потомства нашла се и фотографија начињена у Александрову, а поводом 70-ог рођендана Радета Арамбашића. Том приликом окупили су се сви синови, што је забележио и пропратном сликом у прикладном тексту дочарао, новинар часописа династије Карађорђевић „Илустровани лист“ у броју објављеном 1927. На слици су Глигорије, Тома, Митар (држи заставу), отац Раде, Никола, Шпиро, Петар и Марко. Ово је једна од ретких фотографија из старог насеља Александрова подигнутог на потезу Шашков вир, о чему сведочи не баш репрезентативна позадина слике за тако реномирани лист, која се састојала од зида са ћерпичима.

Из породичне задруге изашао је виспрени Глишо и отворио једини дућан у селу са најосновнијим животним потрепштинама. Плаћање се вршило како новцем, тако и у натури – са јајима, живином и др. Неколико година пред рат погоршали су се међунационални односи између Македонаца и насељеника, тако да је Глишу на путу за Прилеп пресрело неколико староседелаца, оборило са бицикла и претукло, при чему су му поломили руку. Недуго после инцидента наишао је аутобус из Крушева, па су путници онесвешћеног Глишу унели у возило и превезли до прилепске болнице. Следе нове невоље јер је бугарски окупатор затворио дућан, запленио сву робу и Глиши забранио даље бављење трговином. Поврх свега, у смутно ратно време остало је много дужника који су куповали робу „на запис“, па је Глишо са породицом у лето прве ратне године напустио Македонију и преселио се у женину тазбину – у Међулужје код Младеновца.

У породичној задрузи браћа Митар, Шпиро и Петар су на новој локацији у Александрову подигли једно од најнапреднијих далматинских домаћинстава. Уз савесно обрађивање земље, подигли су и завидан сточни фонд који се састојао од око 100-ак оваца, 20-ак говеда и неколико пари коња. У сезони радова примали су у надницу више радника – махом својих земљака. Неки од надничари су после целодневног напорног рада остајали у газдинству Арамбашића, ноћивали напољу по појатама, а било је случајева да преспавају и у штали у јаслама. О имовном стању ове породице сведоче и жалопојке сиромашних момака из Александрова које се могу сажети у следећој изреци: „Да сам ја од Арамбашића лако би се оженио.“

Носилац колонизације Раде Арамбашић је 1938. завршио животни пут и сахрањен је на далматинском гробљу. Његови потомци су му, за оно време, подигли импозантан споменик од камена, који је често био оријентир многим насељеницима за одређивање места где почивају њихови најмилији јер су махом постављали само дрвене крстаче које су временом иструлиле. У најкраћим цртама,ову фамилију су красили динарски менталитет, марљивост, предузимљивост, успешност, изражени осећај заједништва, максимална посвећеност уздизању домаћинства, изграђивање радних навика од малена, као и оданост династији Карађорђевић. Просто речено, могли су да служе као светао породични пример успешне аграрне реформе и колонизације.

Оданост отаџбини показао је Марко који се почетком 1941. из Отишића одазвао позиву надлежног органа да се, по ратном распореду, укључи у своју јединицу код Прилепа (на истоветан начин поступила су и два брата Попића из Вогња код Руме, који су се уочи рата преселили у Срем). Марко је после капитулације Југословенске војске избегао заробљавање и уз тешке муке пешке превалио велику раздаљину од Македоније до Отишића.

После протеривања Далматинаца из Прилепског поља, удовица Марта се са синовима обрела у избеглиштву у Каменици код Ниша. За време рата доживели су породичну трагедију јер је Митар нагазио на трн, добио тровање крви и преминуо у нишкој болници. Од туге за сином пресвисла је мајка Марта. По завршетку рата добили су реколонизацију у Ковину.

Утабаном стазом својих предака корача нови нараштај Арамбашића који се после егзодуса у „Олуји“ укотвио у Батајници и бележи завидне резултате у својој фирми „Интеса“. На најбољи могући начин, праунуци Раде и Драган су се одужили своме прадеди Радету, тако што су му у Прилепском пољу обновили порушени споменик.

Милош Мељанац