Душан Петровић – Вук

Тома Петровић и супруга Анђелија (дев Суботић) из Отишића подно Свилаје добијају 1909. прво дете кћерку Тодору, затим 1914. сина Душана, а потом и сина Петра. Кроз најбитније догађаје испратићемо животни пут Душана пропраћеног бројним искушењима за која би се могла написати обимнија књига. Имао је два надимка, а како је добио први – Вук, предочиће невероватна животна опасност из његовог раног детињства.  Елем, Душан са 3 године постаје сироче пошто је отац Тома 1917. подлегао срчаној болести. Губитак оца настојали су да надоместе остали чланови породичне задруге, па је једном приликом деда Чово раном зором повео малог петогодишњег Душана на Свилају. Ставио је малишана на Сунцем угрејану стену и умотао у кожун да се унук наспава. После извесног времена зачуо се језиви дечји врисак, а пошто је деда Чово био наглув, према детету је потрчао стриц Обрад Петровић. Гледао је кошмарну слику где су два вука „сколила“ малишана, један га је извукао из кожуна, ухватио за врат и вукао 10-ак метара у грмље, а малишан се опирао и рукама хватао за траву и жбуње. Вук му пушта врат и зарива зубе у леђа, и из нове ране детету лижу крв. Тек кад им се Обрад приближио и бацио неколико каменица изгладнели вукови су се удаљили. Истраумирано дете је имало озбиљне ране, али срећом није му били оштећена кичма. Однели су га у амбуланту у Врлику, али због тежине повреда прослеђен је у Сплит. Возили су га споро – пажљиво јер нису знали да ли је повређена кичмена мождина, па да је током транспорта не би још више оштетили. У сплитској болници малишан Душан се опоравио, а за месец дана боравка представљао је праву атракцију за медицинско особље које је свакодневно долазило да види дете које је преживело напад вукова. Са трајним ожицљима од уједа вукова на врату и леђима Душан се вратио у Отишић где је добио надимак Вук.

Душан Петровић – Македонац

Примамљиву понуду за добијањем парчета земље у околини Прилепа прихватио је Јован Суботић, па је 1927/8 уз своју породицу повео и удовицу – сестру Анђу Петровић са два малолетна сина Душаном – Вуком и Петром (претходно се кћерка Тодора удала за Ђуру Кривошића с којим је подигла 7 синова). По доласку у Македонију првобитно су се сместили у колонији Петрово, да би се после неколико година Јован са породицом преселио у Милошево. Нова животна невоља погађа синове Душана и Петра јер им се мајка Анђелија удала за Македонца Тодора, што је из темеља уздрмало момчиће, нарочито Вука који је за сва времена прекинуо контакт са мајком. Он и млађи брат Петар су били принуђени да служе код имућнијих колониста у Петрову. Душан је неколико година служио код Ђуре Стојсављевића – Марета. У сећању му се урезала епизода која га је могла стајати живота. Наиме, једном приликом за време летње жеге пролазили су кроз оближње турско село Пресил, а Душан ожеднио, па Маре заустави запрегу и рече му: “Иди у било коју кућу и затражи чашу воде“. Он насумице упаде у најближу кућу у просторију у којој је било неколико жена муслиманки које вриснуше кад су га угледале на вратима. Брзо дотрча средовечни Турчин зграби камен и устреми се на Душана да се са њим обрачуна. Момчић излети из куће да спашава главу, а за њим трчи разјарени Турчин. Кад су се примакли запреги, Маре схвати да је Вук у опасности, па брзо извади пиштољ и оштрим речима се обрати Турчину:“Што ми јуриш клапца, ћео је само попити чашу воде, иди у Турску па јури дјецу“.

Захваљујући чињеници што је Маре био ожењен са Цвитом Беара из Зелова, Душан се упознао са њеном сестричином Мандом која је дошла у родбинску посету у Македонију и са њом ушао у емотивну везу. У Архиву у Прилепу забележено је да им је 1935. умро 2,5 месечни син Славко, а да су се венчали 22.11.1936, уз присуство кума Николе Драгића и старог свата Ђуре Сладоја. У наредном периоду нису имали деце што је подстакло Душана да у Отишићу измоли од рођака Илије његову кћерку Цвиту Петровић рођену 1929. и да је доведе у Петрово. Почетком 1941. Душан и Манда су се споразумно развели, а касније ће изабрати брачне партнере са којима ће створити потомство. Почетком априла 1941. Душан је за длаку избегао стрељање, а такве сцене је током рата доживео 6-7 пута. Уочи агресије Сила осовине на Краљевину Југославију био је мобилисан у резерву, али брзо долази до издајства и расула војске тако да се војници у нереду враћају кућама. У првој групи војника нашао се Душан, кад их пресретну жандармерија, оптужи их да су дезертери и да ће их по кратком поступку стрељати. Војници су објашњавали да не пренагљују јер је цела јединица напустила положај и тек када се иза њих појави већа група распојасаних војника, жандарми схватише да су говорили истину и пустише их. У исто време његов млађи брат Петар који се налазио на редовном одслужењу војног рока у јединици краљеве гарде је погинуо надомак престонице код Шиљаковца, у окршају са немачким окупатором. Његов гроб никад није пронађен, нити је неко саопштио породици околности под којима је млађани Петар изгубио живот.

Таман што се Душан повратио од стреса који му је на путу до куће приредила група жандарма, следи нова драматична ситуација. Из целе дружине војника само је он био из Петрова, па се искључи из колоне и запути ка своме селу. Из било ког правца да је долазио, путеви ка колонији Петрову су водили кроз неко од македонских села. Е ту на сaмом улазу у македонско село, сјати се маса света непријатељски расположена према војнику „Краљеве војске“. Уследише псовке и краља и војске, претње да ће га линчовати, гуркање и уношење намргођених фаца у његово лице, питања како ли се усудио да оде у „Краљеву војску“, ликовање што је војска пропала итд. Једва је успео да се искобеља из непријатељске гомиле људи, те преко поља продужи до своје куће у Петрову.

За време бугарске окупације и етничког чишћења српског, колонистичког елемента у првој групи протераних Далматинаца из Прилепског поља нашла се и породица Петровић коју су представници комесаријата за избеглице сместили у Горњи Матејевац код Ниша. После десетак дана Душан Петровић реши да потражи парче хлеба као носач, па се упути у Ниш на железничку станицу. Покрај станице набаса на чланове породица Арамбашић и Деспинић из новог исељеничког таласа из Прилепског поља, који су више дана били у сточном вагону на споредном колосеку. Од земљака дозна да су добили распоред близу Београда, па и њему сину идеја да ће се ратне године лакше прегурати у близини престонице. Петровић се одмах фијакером вратио у Горњи Матејевац, покренуо породицу да спакују оно мало ствари што су понели из Македоније и укрцаше се у сточни вагон код својих отишићана. Следећег дана кренула је композиција воза на север и после неколико дана стигла у Рипањ код Београда. У вагону су провели додатних седам-осам дана (повремено је провејавао снег праћен јаким ветром) док им није нађен смештај код домаћина у Барајеву. Пратећи верске празнике, Петровићи су запамтили да су на Железничкој станици у Прилепу ушли у вагон на Св Петку (27 октобар), а да су у Барајево стигли на Аранђеловдан (21 новембар 1941).

Пошто су током зиме потрошили понете залихе хране, на пролеће су били принуђени да иду у надницу обављајући пољопривредне радове. Показали су се веома вредним тако да су се околни мештани утркивали ко ће пре да ангажује далматинске избеглице. Чак су  и малолетној дванаестогодишњој, марљивој Цвити плаћали пуну дневницу. После рата Душан је био једини представник из далматинског контингента насељеног у околини Прилепа који се вратио у завичај. Упркос бројним тешкоћама, наишао је на разумевање стрица Чове који га је примио у кућу, да би касније на Пољанку купио шумарак са трошном кућом. Касније се пресељава поред пута (4 км далеко од села) и подиже нову кућу и временом ствара најјаче сточарско газдинство у Отишићу. Ступа 1950. у брак са Милицом Петровић и постепено преузима кољанску летњу испашу, пределе где су некад стоку изводили Калинићи и Шкрбићи, купује Љаљића колибе, тако да је имао огроман простор Влаке, Дубраве, Гаја на располагању, све до Тутушевог брда и Перућког језера. У браку добија децу Михаила, Радета и Мару, с тим што се Мара удаје у Гајиће, Раде се после школовања у Сињу запошљава у Бродоградилишту у Сплиту (и по угледу на деду Душана жени се девојком из породице Беара из Зелова), тако да се у сточарство укључила само породица сина Михаила. Самопрегорним радом Петровићи су створили стадо од око 300 оваца, око 200 коза, 15-20 крава, које су увек чувала 2-3 шарпланинца. Поред продаје јагањаца и јарића, достигли су ниво професионалне производње сира из мјешине – по посебној формули мешајући овчије, козије и кравље млеко, тако да је њихов производ имао обезбеђен пласман у престижним ресторанима на јадранској обали. Успевали су и да производе креч, кроз најмање 1-2 клачине годишње, па су га камионом продавали по селима у околини Задра и Шибеника. Душанов повратак у завичај пратила је и промена надимка, јер га сељани назваше Македонцем, а претходни надимак Вук је поприлично био потиснут из употребе. Са унуцима се изузетно добро слагао, а највише је волео да код оваца понесе стару песмарицу, па да му потомци сатима читају епске песме о Марку Краљевићу и Муси Кесеџији, Јанковић Стојану, војводи Момчилу и др.

Поред газдинства Петровића било је и аутобуско стајалиште без настрешнице, тако да су се путници у случају невремена склањали у неку од просторија гостопримљивог Македонца, где је увек било пршута и сира за ненадане госте. Те прилике је домаћин знао да користи и да присутним прича разне догодовштине из свог живота у Македонији и у избеглиштву у Србији. Пошто је служио војни рок у коњичкој јединици Краљеве гарде, остао је до краја живота приврженик династије Карађорђевића. Често би пред 30-ак људи намерно изјавио: „Ја сам за краља, па нека мисли ко шта хоће“. За дан – два добија позив од Народне милиције и следи испитивање како је ширио непријатељску пропаганду, угрожавао тековине револуције и још приде додају му измишљотину да је псовао Тита и партију. Ислеђивање је скупо коштало, не само Македонца, него и чланове његове породице који су, од актуелног режима, обележени жигом омрзнуте краљевске династије. Скоро свакодневно кондуктер из аутобуса је испред куће Петровића истоваривао пакете из земље и иностранства (углавном од „наших из Чикага“), корпе са намирницама, неки џак жита од родбине из Војводине, а онда би Петровићи са преузетим стварима напунили камион и волонтерски развозили робу по селу које је дугачко око 15-16 км.

За време злогласне акције „Олуја“ августа 1995. Македонац је већ био нарушеног здравља и опире се да се пење у камион, и говори: “Оставите ме у Отишићу нека ме убију, нећу поново да будем избјеглица“. Једва су га наговорили да се попне у приколицу, а после неколико сати, прошли су Петровачком цестом док су се пушила запаљена возила, пошто су избегличку цивилну колону бомбардовали авиони хрватског зракопловства. У путу су провели девет жарких дана, да би им први пристојни предах омогућио земљак Гојко Кривошић у својој кафани на Смедеревском путу. На крају сместили су се у Ковину, а Душан је предосетио да му се ближи крај, па је пред смрт позвао шест нећака да се пред њим изљубе, укључујући и оне који нису причали деценијама и оставио им аманет да се браћа воле и поштују. Није се навршило ни месец дана од како је напустио прађедовско огњиште у Отишићу, а Душан – Вук – Македонац је, у избеглиштву у равном Банату, завршио свој животни пут.

Милош Мељанац