Уочи Великог рата у Отишићу у засеоку Крагуљи живела је породица Ђуре и супруге Цвите (дев. Гајић) са шесторо деце – 3 сина и 3 кћерке. Тегобне животне (не)прилике натерале су њиховог најстаријег, малолетног сина Николу (1898) да се отисне из села. Он се може сматрати срећником јер се његово име 1911. нашло на списку међу више хиљада стипендиста „Привредника“ што је резултирало да се, пре избијања Великог рата, пресели у српску престоницу. А позната је чињеница да је Београд (поред других развијенијих градова у Аустроугарској царевини) традиционално био магнет за многе православне, далматинске мајсторе – печалбаре.
У ратном вихору Ђуро Крагуљ је мобилисан у аустроугарску војску да би 1915. био рањен на „Италијанском фронту“, па је са већом групом болесника и рањеника смештен у болницу поред Ријеке. Под недовољно разјашњеним околностима, болница је запаљена чиме је претворена у ужасну колективну гробницу, из борбеног строја избачених, аустроугарских војника. Тако је преко ноћи породица Крагуљ остала без старешине Ђуре, те је доведена на ивицу егзистенције. Поврх свега, аустроугарски окупатор Београда је, на прелазу 1916/17, у своје редове мобилисао пунолетног Николу Крагуља у јединицу која је упућена на „Руски фронт“. Сналажљиви Никола је у тој јединици сасвим солидно научио и мађарски и немачки језик, а према магловитим сећањима његових потомака био је и у руском заробљеништву. После рата Никола се враћа у Београд, а ту му се 1918. придружује најмлађи брат Михаило – Мијо (1906) са 12 година. Сходно свом узрасту, Мијо је радио као помоћни радник опслужујући грађевинске мајсторе са материјалом, водом за пиће и другим потрепштинама.
Средњи брат Божо (1903) се одлучује да, са великом групом отишићана, започне нови живот у Прилепском пољу. Распоређен је у насеобину Карађорђево и са првом женом Ружицом (дев. Рнић) добијају сина Миливоја. Ружица млада умире, па се Божо оженио са удовицом Јелом (дев. Стојсављевић) чији је муж погинуо у Првом светском рату. У браку су добили 10-оро деце следећим редоследом: Раде (1933), Даринка (1934), Милица (1935), Драган (1936) – сви рођени у Карађорђеву код Прилепа, затим Драгиња (1939) у Александрову код Прилепа, Милан (1942) и Живојин (1945) у избеглиштву у Брестовцу – Неготинска крајина, Љубица (1947), Душан (1948) и Невенка (1950) у Бачком Добром Пољу. Божо је у Македонију повео и сестру Тодору (1912) која се са 13-14 година удала за Ђуру Стричевића из колоније Милошево. Подигли су четворо деце да би, 02. новембра 1942. удруженим снагама бугарски окупатор, а нарочито бугараши код турског села Пресила зверски масакрирали и недужног цивила Ђуру – девету далматинску, војно-способну жртву из насеобине Милошево. И ту није крај страдању ове породице, јер у лето 1944. од удара грома страда и Тодора, тако да се о четворо сирочади старала баба Стана, а после њене смрти породица Мијајле и Милице Илиоски. Кад су стасали за формирање сопствене породице, сво четворо Стричевића су, из македонског националног корпуса, изабрали брачне партнере.
Божо је наговорио и брата Николу да из Београда са породицом пређе у Карађорђево. Иначе, Никола се добро сналазио у престоници, био је домар у згради на Теразијама где је добио и просторију за становање, а истицао се и као гимнастичар у соколској организацији. Оженио се у цркви Св Марка са Мађарицом Аницом/Анушком која је из Скореновца код Ковина (оптантска породица из Мађарске) долазила у Београд да код богатијих фамилија ради као кућна помоћница. У Београду су 1927. добили кћерку Марију, а преласком у Македонију у Карађорђеву проширују породицу са ћеркама Зорком (1930), Милосавом (1932) и Божидарком (1935), затим сином Бранком (1938 – у храму Св Николе у селу Вранче Лука Деспинић му је био кум на крштењу) и кћерком Даницом (1940) у Александрову. Браћа су у Карађорђеву живели под истим кровом, да би се пресељењем у Александрово одвојили у засебне куће. Мађарица Анушка (заједно са сестром од тетке Маријом/Марушком – удатом за Мојсија Ковачевића) су биле својеврсни предводници културно-цивилизацијског уздизања женског дела далматинске популације и у кулинарским вештинама и у коришћењу машина за шивење и другим пословима. Нису најбоље говориле српски језик тако да су их далматински колонисти радо слушали, нарочито када би рецимо Анушка изјавила:“Јутрос моја Никола сено чупала“.
За то време породично огњиште у Отишићу, удајом за Крсту Томића напушта сестра Марија (1900), а потом и сестра Драгиња (1908) – удајом за Николу Трифуновића. Уз мајку Цвиту остао је само најмлађи син Михаило – Мијо који се млад оженио – 1927 са Божицом (дев. Петровић 1908). Његова жена је остала у селу, а он је наставио да у грађевинској сезони печалбари у Београду и да са зарађеним парама купује парче по парче земљу у атару Отишића. Имали су потомство од 11-оро деце, од којих се првих шесторо родило у јесен, јер је Мијо зими долазио у Отишић, а на пролеће полазио за Београд. Прво су добили Драгињу (1928), па Ђуру (1931), Тодору (1933), Марију (1935), Цвиту (1937) и Николу (1939). До одступања од наведеног неписаног правила да се деца рађају искључиво у јесен, дешава се током и после рата када је породица била на окупу, па добијају Божу (1942), Милицу (1944), Милана – Милу (1946 – касније био поштар у селу), Гојка (1948) и Даницу (1951).
После варварског бомбардовања Београда, 06 априла 1941. Михаило је успео после 15-ак дана пешачења да се, из разрушене престонице, врати својој породици у Далмацији. На другом крају државе, поред Прилепа који се нашао у саставу Велике Бугарске приступа се психо-физичком малтретирању, пљачкању и етничком чишћењу српског, колонистичког елемента. По типовању бугараша у руке бугарских батинаша доспевају далматински насељеници обележени као големосрби. Међу онима који су прошли највећу тортуру је и Никола Крагуљ који је једном приликом, од стране бугарских фашиста и домаћих издајника, извучен из своје куће у Александрову, затим пребијен пред унезвереним члановима своје породице, да би га онако измрцвареног, батинаши давили у уличној бари – блату.
Спас од зулума фашиста и њихових помагача породице оба брата Крагуља су нашла у избеглиштву у Брестовцу код Неготина, где су многи током четири године боравка научили и влашки говор. По ослобођењу од фашистичког окупатора самоиницијативно, са већом групом Далматинаца (преко 70 фамилија) који су били распоређени на Овчем пољу, прелазе у празне швапске куће у Бачком Добром Пољу. После пар месеци, одатле их потискују привилеговани „Титови“ црногорски колонисти, тако да се „краљеви“ далматински колонисти удомљавају у Станишићу – где их називају Македонцима. Иако је огромна већина међуратних колониста из Прилепског поља распоређена по банатским селима, игром случаја у Бачком Добром Пољу остају породице Боже Крагуља и Ђуре Драгића – Шевића, с тим што су их неколико пута новопридошли „Титови колонисти“ пресељавали у све лошије швапске куће. А још северније на југословенско-мађарску границу – у Станишићу укотвљавају се породице Николе Крагуља, браће Јована и Петра Борковића и Николе Деспинића.
Сплетом животних околности неки од потомака из фамилије Крагуљ су се поново обрели у Македонији. Прво се Николина најстарија кћерка Марија удала за официра ЈНА -Македонца Милана Бодлевског из Прилепског краја. Током службовања у војсци променили су више гарнизона, да би Милан задњу прекоманду добио у Битољу, где су и остали до краја живота. Даље, проводаџисањем Цвите Деспинић (дев. Петровић) из Кутлешева код Прилепа, Марија (кћерка Михаила – Мије Крагуља) се удала за Петка Таскоског из Славеја (Александрова). Касније је Маријин свекар Стеван Таскоски више пута доводио македонске момке из Славеја у Отишић и посредовао у склапању неколико бракова.
На жалост од занимљивог путешествија браће Крагуља остало је мало изворних докумената, тако да ће ова прича бити поткрепљена са само две фотографије. Велику захвалност у прикупљању података и слика дугујем: Државном архиву Републике Северне Македоније – Одељењу у Прилепу, Даници Дурацовић (Николина кћерка), Слободану (Николин унук), Живојину (Божин син), Мили и његовој кћерци Ђурђици Крагуљ (из Михајлове лозе), Слави Илијоском из Београда (из лозе Арамбашића), пок Божи Гајићу из Сутјеске код Зрењанина, пасионираном истраживачу далматинског подручја – Слободану Зрнићу и предусретљивом земљаку Илији Кривошићу из Станишића.
Милош Мељанац
Напомена:
на првој слици су браћа: Божо, Михаило и Никола Крагуљ у познијем животном добу приликом сусрета у бачкој равници;
на другој слици је Никола Крагуљ из момачког доба у Београду, по једној верзији у одежди коју су носили чланови соколских удружења, а по другој пратиоци важнијих политичара.
