Обиман, тематски систематизован материјал припремљен за документарни филм „Далматински смирај у равном Банату“ – други део, предао сам монтажеру на обраду. Од сијасет слика и докумената за најаву документарца, издвојио сам фотографију својих предака – деде Ђуре (1898 Отишић код Врлике – 1980 Сутјеска код Зрењанина) и бабе Стане (дев Стојсављевић, 1901 Отишић – 1982 Сутјеска код Зрењанина). Слика датира из октобра 1941, начињена је испред њихове куће (у којој су живели заједно са породицом Ђуриног млађег брата Николе) у Александрову код Прилепа, а за потребе документа бугарског окупатора тзв. „Открит лист“. У суштини то је специфични пасош са фотографијом и основним личним подацима свих чланова породице намењен за једнократну употребу, за исељење српских колониста из „Велике Бугарске“. Новембра 1941. на веома груб начин истерани су из својих домова, дозвољено им је да понесу само најнужније ствари, а највећи део покретне и сву непокретну имовину оставили су на располагање бугарском окупатору. Након мукотрпног, вишедневног путовања у сточним вагонима стигли су у Ниш, где су их представници Комесаријата за избеглице Привремене владе Милана Недића, сместили у село Доњи Барбеш код Гаџиног Хана код предусретљивог домаћина Раденка Ђорђевића.
Од делова одеће на слици је уочљива далматинска капа на дединој, а бошча на бабиној глави, као и препознатљива врличка прегача. Вреди истаћи податак да су супружници Ђуро и Стана имали најбројније потомство међу далматинским насељеницима у околини Прилепа, јер им је, од 16 живорођене деце, преживело 11. У Далмацији су рођени Јован (1921) и Цвита (1922), а у Македонији близанци Милица и Милан (1926), затим Душан (1929), Бошко (1931), Марко (1933), Славко (1935), Саво (1938), Даница (1939) и Љубица (1941).
Милош Мељанац
