При прелиставању објава на интернету посебну пажњу придајем темама везаним за Далмацију (одакле су ми корени), Македонију (где су ми рођени родитељи) и Банат (где сам рођен и одрастао). Пре неколико дана на друштвеној мрежи угледао сам објаву о Сутјесци – селу поред Зрењанина у коме сам живео до поласка на студије. Нажалост снимак две странице текста није био у потпуности прегледан, па сам тек пре неки дан од пријатеља Николе Кривошића са Бановог Брда добио „Политикин додатак – Магазин“ од 19. 01. 2025. Обрадовао сам се наслову „Сутјеска, а усред Баната“, прионуо да пажљиво читам текст, обогатио своје знање са неким новим подацима, али сам се на крају разочарао и то из два разлога.
Први је једнострани, завичајно-тенденциозни приказ насељавања и развитка села после Другог светског рата, а други много недопустивих историографских грешака за реноме дневног листа „Политика“. У потпису аутора чланка наведено је име Мирослава Стефановића, а кроз цео текст провејава име његовог саговорника Сутјешчанина – Николе Божовића Бате.
1.Неоткривени мешовити састав колониста
Да кренем редом од првог разочарења, а исти осећај имало је и десетак потомака контактираних далматинских и босанских колониста који су прочитали текст. Према поднаслову чланка произилази да су доласком колониста из Херцеговине сједињене општине Сарча и Нова Сарча у једну целину која је преименована у место по чувеној реци у БиХ. Ова констатација о насељеницима је делимично тачна, јер је у Сутјеску према кратком новинском чланку насељено 270 породица из Гатачког среза са око 1.300 чланова (лист „Слободна Војводина“ од 12. 10. 1945.). Много поузданији подаци у односу на новински чланак налазе се код мештанина, писца неколико књига – Слободана Мандића. Према темељним резултатима његовиих истраживања, у Сарчу/Сутјеску се населило 179 породица из околине Гацка од којих се, због неподношења климе, 77 вратило у гатачки завичај (поименични списак у књизи Слободана Мандића, „Од две Сарче Сутјеска“). Ту се колонизација Сутјеске не завршава пошто је на прелазу 1945/46. у село пристигло и 40 породица из Босанске Крајине које су биле прекобројне у суседном Крајишнику. Насељавање овог питомог банатског села се наставља у пролеће 1946. када је пристигло 37 породица међуратних, далматинских колониста из Новог Лагова код Прилепа – „краљеви колонисти“ (поименични списак носилаца колонизације налази се у мојој монографији „Пет огњишта далматинских колониста“, стр. 438, уз појашњење да је Сутјеску напустило 9 фамилија, тако да је у селу остало 28). У задњем колонизационом таласу, крајем априла – почетком маја 1946. из избеглиштва у Србији у село долази 35 породица међуратних далматинских, “краљевих колониста“ који су 1941. протерани из својих домова из Александрова и Петрова код Прилепа (поименични списак носилаца колонизације налази се у мојој монографији „Пет огњишта далматинских колониста“, стр. 440, уз напомену да се из овог контингента у кратком року пет породица преселило у Сечањ). Овоме треба додати податак да је ново породично гнездо у пролеће 1946. свило и девет породица међуратних „краљевих“ колониста које су били насељене у Македонији у Карађорђевцу (данас Јосифово) у близини грчке границе. Од тих девет породица пет су пореклом биле из Босанске Крајине, а четири са Кордуна – околине Слуња. На крају да, по завичајној одредници, сумирам резултате колонизације у Сутјесци у периоду 1945/46. Од 179 приспелих гатачких колонистичких породица у херцеговачки завичај вратило се 77, што значи да их је у Сутјесци остало 102, пристигло је 57 породица пореклом из Далмације (39 води порекло из Буковице, а 18 из Врличке Крајине), 45 фамилија пореклом из Босанске Крајине и четири са Кордуна, што је укупно 208 породица. Из напред наведеног произилази да број херцеговачких породица не прелази половину од целокупног насељеничког контингента. Просто је невероватно да у видокругу Бате Божовића нема босанских, нити далматинских колониста при следећим ноторним чињеницама:
- Никола Божовић је око пола века у брачној заједници са Сутјешчанком – Радмилом (дев. Зељковић) потомкињом колониста из Босанске Крајине, прецизније из села Перна код Босанске Крупе;
- Свакодневно је Божовић био у контакту са бројним прекодринским колонистима из Херцеговине, Далмације и Босанске Крајине јер је једно време носио дрес ФК „Раднички“ из Сутјеске, потом у улози спортског новинара редовно слао извештаје са фудбалских утакмица из Сутјеске, виђан је често на дружењима на балоташком терену испред куће Ђуре Мељанца, у кафани код Стипе (власник потомак далматинских колониста Момир Стојсављевић) итд;
- Никола Божовић се са породицом преселио у Зрењанин, а његову празну кућу у селу годинама су пазиле његове прве комшије и то: мој стриц Славко Мељанац – потомак далматинских колониста из Отишића који је рођен у Александрову поред Прилепа и његова супруга Милунка – Миља (дев. Кнежевић) – потомкиња колониста из Босанске Крајине (Мали Цвијетнић код Дрвара) која је рођена у Македонији – Карађорђевцу.
Још један доказ о мешовитом саставу колонистичког живља у Сутјесци представљен је у склопу текста у „Магазина“ где је приложена фотографија фудбалера ФК „Раднички“ из Сутјеске. Није ми познато из ког разлога нису испод слике наведена имена фудбалера, па ево да тај пропуст – као некадашњи ватрени навичај месног клуба – отклоним и саопштим о којим играчима се ради. У горњем реду су: тренер Милорад Ристовић из Сутјеске (правилније речено сутјешчански зет из Лазарева), затим играчи из Крајишника – голман Славко Пјевац и фудбалери Стеван Грбић и Вид Узелац, остали су сви мештани и то: Светозар Крнетић, Марко Милошевић и Миле Прстојевић; у доњем реду су Радован Марковић, Мићо Родић, Еуђен Милош, Ђуро Ковачевић, Драган Кривошић и на крају медицински техничар Блажо Грубачић. Значи, међу мештанима првотимцима фудбалског клуба су три потомка херцеговачких колониста, два потомка колониста из Босанске Крајине, два потомка далматинских колониста, један Румун, као и херцеговачки колониста – медицински техничар. Слика фудбалера на најбољи начин (више него хиљаду речи) демантује наметнути једнострани наратив Бате Боживића о насељавању Сутјеске искључиво из Херцеговине.
2.Историографске грешке
Друго разочарење проузроковано је низом историјских нетачности у поменутом чланку. Већ у уводном пасусу има више историјски погрешних констатација у којима се опстанак Сарче/Сутјеске везује за долазак колониста, па пише: „У далекој прошлости то су били Румуни, до пред Други светски рат Мађари и Немци“. Непрецизна је констатација „далека прошлост“, па да напоменем да су у средњем веку овим простором владали турски завојевачи. После њих, на пусте просторе, почетком 19 века аустријска власт обилато помаже или боље речено фаворизује насељавање германског становништва, што потврђује податак из чланка да су у центру села 1818. подигли римокатоличку богомољу. Такође, крајем 18 века на овом простору појављује се румунско становништво. О економској снази и политичком утицају румунског становништва, у строго уређеној католичкој држави, сведочи податак да су се тек 1890. огласила звона на Румунској православној цркви. Не постоји никакав историјски разлог за давање Румунима колонистичке улоге у далекој прошлости у односу на Мађаре и Немце којима је дат насељенички примат до Другог светског рата, пошто су и једни и други основали свој део насеља крајем 18 и почетком 19 века. Чему непотребно стварање погрешне представе код читаоца?
Ради потпунијег сагледавања прилика у Сарчи у тексту недостаје информација да су, до доласка херцеговачких колониста, у Сарчи живели фолксдојчери који су 1945. плански исељени и са завежљајима најнужнијих ствари одведени у сабирне центре, а потом усмерени ка Немачкој. Упитна је званична верзија комунистичких власти наведена у тексту да је швапска црква 1958. страдала у пожару, јер огромна већина Сутјешчана зна праву истину.
Код навођења изграђених објеката у селу, аутору чланка се поткрала крупна грешка према којој је Спомен-обележје страдалим у Другом светском рату подигнуто у близини православне цркве (при томе не наводи коме је посвећен храм). Ствари стоје сасвим другачије јер је Спомен-обележје са звездом петокраком подигнуто 1965, а тек после пола века (кад је престала комунистичка стега и кад се народ окренуо ка пређедовској вјери), тачније 2015. освештан је храм Српске православне цркве посвећен Васкрсењу Христовом – Томиној недељи.
У горњем антрфилеу се наводи да насеобина Стара Сарча потиче из 14 века и да се налазила близу границе са Румунијом. Ова тврдња је историјски неодржива пошто је држава Румунија настала тек у 19 веку вољом западноевропских држава како се не би дозволило спајање руског и српског народа. А што се тиче 14 века, румунско становништво је тада било најзаступљеније у држави под називом Влашка.
Захваљујем се аутору Мирославу Стефановићу и његовом саговорнику Бати Божовићу што су бираним речима споменули мога деда Ђуру Мељанца испред чије куће су се деценијама играле балоте. Не замерите ми али и овде морам да укажем на следеће недоречености. Балотање у бившој Југославији се веже за далматински простор, тако да је поред дединог имена требало ставити географску одредницу да вуче корене из Северне Далмације, можда и прецизније из Врличке Крајине. Овако неупућен читалац може да се поведе крупним поднасловом чланка у коме се истиче да су, после Другог светског рата, само херцеговачки колонисти дошли у Сутјеску, па међу њима и у чланку споменути Ђуро Мељанац, а онда може лако да провери да се балоте нису играле у Херцеговини. Даље, није идиличан био „долазак балота“ у село, пошто је деда Ђуро у равни Банат дошао из избеглиштва које је провео у Заплању – селу Доњи Барбеш код Гаџиног Хана, где је његова породица једва састављала крај са крајем. Најстаријег сина двадесетогодишњег Јована немачки окупатор је одвео на принудни рад у Борски рудник, одакле је побегао и после скривања приступио партизанима, млађи малолетни синови Милан, Душан, Божо и Марко су у Неготинској Крајини били слуге код влашких домаћина, док је преосталих петоро мале деце било уз родитеље којима је помагала најстарија деветнаестогодишња кћерка Цвита. У таквим тешким животним условима, уз честе ноћне упаде и претресе куће од стране Бугара, Немаца, четника, партизана и Љотићеваца, није било услова за нормалан живот, а камоли балотање. Испред дедине импровизоване кафане у Александрову у Македонији у међуратном периоду играле су се балоте, а када су у јесен 1941. Далматинци протерани из свога дома, утоварили су у сточне вагоне на железничкој станици у Прилепу само најнужније ствари, у које свакако нису спадале балоте. Значи, мој деда Ђуро није из избеглиштва донео у завежљају балоте, него их је направио у Банату тек када је „стао на своје ноге“.
Указујем на још једну грешку на другој страни чланка јер попис становништва у Србији није одржан 2023, него 2022. године.
У несагласју је навод да се мештани диче и основном школом, с традицијом од 150 година, са тврдњом из следећег пасуса у коме пише да је у њеном летопису забелешка да ју је подигла тадашња држава под покровитељством краља Александра. Када од текуће 2025. године одузмемо 150 лета добијамо 1875. годину тј. период аустроугарске владавине на чијем челу је био цар Фрањо. Према овој рачуници Александар Карађорђевић није могао да буде покровитељ подизања школе у Сарчи пре 150 година јер је рођен 1888. на Цетињу, а краљ Срба, Хрвата и Словенаца био је од 1921 – 1929, а потом краљ Југославије у периоду 1929 – 1934.
3.Континуитет једностраног приступа
Упркос предоченим аргументима поткрепљеним и са прецизним бројкама у претходном делу текста (које су лако проверљиве и које знају боље обавештени мештани), Бато Божовић сервира аутору чланка нетачну, једнострану причу да су се у Сутјеску населили искључиво херцеговачки колонисти. Такав приступ добија већу тежину при сазнању да је Божовић временом прерастао статус спортског журналисте, па је више деценија пратио друштвено-политичке и економске прилике на подручју Средњег Баната, а при крају радне каријере постао и дописник РТС-а. Изгледа да га завичајна оптерећеност колониста (искривљена слика) у континуитету прати и у пензионерским данима. С тим у вези, указао бих на догађај у којем је кључну улогу имао Бато Божовић, а који се може сматрати претечом поменутом новинарском чланку у „Магазину“. Ради се о прошлогодишњем прослављању Томиндана у Сутјесци, када је освештан Светосавски дом који је подарио Марко Милошевић, на чему му и овом приликом одајем признање. Благовремено сам се (око месец дана пре Томиндана) обратио месном пароху оцу Борису и предложио, да на свечаности, владици Банатском г-дину Никанору поклоним примерак монографије „Пет огњишта далматинских колониста“. Молбу да владици поклоним књигу поткрепио сам и чињеницом да је Његово Преосвештенство пореклом из Далмације из места Медвиђа, а у монографији се обрађују многе колонистичке породице из буковичких села која су у близини његовог родног места. Ову иницијативу је прихватио отац Борис, али нисам имао повратну информацију, па сам га неколико дана уочи Томиндана позвао телефоном да чујем да ли је моја молба услишена. Након неколико минута он ми је узвратио позив и – са горчином у гласу – саопштио да организатор програма Никола Божовић није прихватио моју молбу јер се концепцијски не уклапа у програм који је осмислио, као и да је касно за накнадне измене утврђеног програма и да се књига може владици уручити неком другом приликом. На Томиндан присуствовао сам Светој литургији и након тога прочитао неки краћи материјал који се делио поред храма. Запазио сам у тексту завичајно пристрасно становиштеда су само херцеговачки колонисти населили Сутјеску, које је истовремено некоректно – дискриминаторско према далматинским и босанским колонистима који по овом виђењу ствари нису ни постојали. Попричао сам са више мештана које дуго нисам видео, бацио поглед на Светосавски дом на коме пише:“ Мом милом народу“, те напустио црквену порту. На миру сам слагао коцкице са прославе сеоске славе, па могу да изнесем следеће констатације:
У концепт прославе Томиндана у Светосавском дому уклапају се:
-две девојке у народној ношњи, које на улазним вратима дочекују госте са погачом и сољу, су потомкиње далматинских колониста – једна Милка Жежељ, а друга Анђелија Кривошић;
-дежурни у сали био је потомак далматинских колониста Драган Жежељ који је контролисао да ли гости имају позивнице како би присуствовали свечаности;
-два приучена келнера са вишедеценијским искуством служила су у сали и то потомци далматинских колониста – први са дужим стажом Душан Мељанац (који је добио признање од владике Банатског, г-дина Никанора и са сином Марком се обавезао да следеће године буду кумови на сеоској слави), а други Душан Арамбашић Дући.
На другој страни у концепт се није уклапала моја маленкост – потомак далматинских колониста који је намеравао да поклони примерак књиге владици Банатском г-дину Никанору, иако тај чин не би трајао дуже од пар минута.
Парадоксално звучи да је, освештење Светосавског дома који је понео назив по највећем сину српског народа – Св. Сави, а који је поред бројних активности на ползу рода свога био и први просветитељ, пратила забрана уласка књиге у салу. Излишно је говорити колико је забрана даривања књиге владици СПЦ у колизији са помиритељском мисијом Св. Саве међу његовом завађеном браћом, аманетом у химни да Срби живе у слози, као и помињањем свих крајева где је живео српски народ.
Сутјешчански „непроменљиви програмски концепт“ ме недољиво подсећа на сличну судбину коју је у суседном Сечњу као деветогодишњи дечак доживео потомак далматинских колониста Момир Рнић, чији је отац Милош рођен у Отишићу код Врлике, а мајка Љуба (дев. Угрчић, пореклом из Буковице из Ивошеваца), рођена је у Новом Лагову поред Прилепа. Интервју Момира Рнића доступан је на You Tube – Sportal.rs од 25. 10. 2024. Према Момировим речима, он је на првој фудбалској утакмици за пионире са три гола пресудно допринео победи свог тима (ФК „Билећанин – нап. аутора), па осокољен тим успехом спремио се у свлачионици да на другој утакмици изађе на терен. Доживео је „хладан туш“ јер га тренер није уврстио у екипу из „тактичких разлога“. Револтирани малишан Момир је напустио фудбал, прешао на рукометни терен (РК „Херцеговина“ нап. аутора) где није било „тактичких разлога“ и својим трудом постигао импресивну спортску каријеру. Постао је капитен рукометне репрезентације Југославије која се „попела на кров света“. Наравно, не могу се ја (са „касним паљењем“ на активностима из области неговања културе сећања) мерити са Момировим спортским достигнућем, али указујем на континуирани модел свесног спутавања завичајно неподобних кадрова. Већини Сутјешчана и Сечањаца је савршено јасно шта се крије иза флоскула „непроменљиви програмски концепт“ и „тактички разлози“.
Пре неки дан прослависмо Савиндан па текст завршавам са молбом: „Свети оче Саво ти помози да се Срби дозову у памет.“
У Београду, 02. 02. 2025. Милош Мељанац
НАПОМЕНА
Из предострожности од евентуалног злонамерног тумачења мога обраћања, осећам потребу да нагласим да сам у Сутјесци живео до пунолетства и стекао велики број родбине, кумова и пријатеља међу свим становницима без обзира на њихово национално, верско опредељење или завичајну припадност. Број житеља се протеклих деценија рапидно смањио тако да више људи које сам познавао почива на гробљима, него што шета по сеоским улицама. Редовно посећујем гробове родбине и блиских особа, међу њима и вечно почивалиште Гачанина Митра Милошевића – најстаријег Марковог брата. Митар је радни век провео у Београду, често смо се сретали (увек је имао карактеристични осмех на лицу и позитивну енергију) и пријатељски разговарали, а на делу се показао као велики пријатељ породице Мељанац јер је много помогао мом пок. стрицу Божи и сестри Мири (кћерки стрица Јована). Једном приликом док сам палио свећу за покој Митрове душе, наишао је његов средњи брат Момо, захваљивао ми се и толико је био потресен чином одавања поште његовом брату да су му сузе пошле на очи.