Крајпуташи представљају специфичне камене споменике у руралним крајевима Србије који су подигнути поред пута над „празним гробом“ у знак сећања на најмилије чланове породице који су страдали у рату и чије су кости расуте по туђини. Обичај је у Србији добио на значају у XIX веку после ослобођења отаџбине од вишевековног ропства под Турцима. Ипак, највећи број крајпуташа је постављен српским војницима палим у балканским и у Првом светском рату чији је младалачки живот прекинут далеко од родне груде и то по Македонији, затим и по снежним планинским врлетима и по мочварама Албаније, на Крфу, Солунском фронту, северу Африке, по аустро-угарским логорима … У народу се веровало да је обавеза родбине да се, у немогућности сахрањивања покојника по хришћанском обреду, подизањем крајпуташа побрину за његову душу и отргну је од заборава. Пажњу на важност очувања крајпуташа пренели су нам странци (као и у случају Ћеле-куле) који су били задивљени мноштвом разноликих камених споменика као јединственог белега историјског страдања српских војника.
О апокалиптичних размерама људских губитака најречитије сведоче подаци да је Србија уочи Великог рата имала око 2.900.000 житеља, а да је током ратних година изгубила 1.247.000 становника, од чега 845.000 цивила и 402.000 војника.