Прекодрински српски народ је један од најтежих периода у својој историји доживео током Другог светског рата у клеро-нацистичкој творевини – Независној држави Хрватској. Усташка злокобна формула по којој је трећину православних Срба требало побити, трећину покатоличити и трећину протерати се није доследно реализовала. Према научним истраживањима много већи број Срба је на најмонструозније начине убијен (неки и поред тога што су претходно прешли у римокатоличку веру), него што је протеран или покатоличен. Ипак језгро српског народа се на овим просторима очувало пружајући оружани отпор усташким кољачима и пљачкашима, те је осујетило паклени геноцидни план усташког поглавника Павелића и братије.
Бројна су масовна српска стратишта посејана по геноцидној НДХ од јаме Корита у источној Херцеговини, преко Пребиловаца, Шурманаца, Ливањског поља, безданки Динаре, Промине, Велебита, па на западу до Кордуна где је био „гроб до гроба“, па на северу у Славонији, па …
Наша и страна јавност је упозната да је највећи број недужних Срба, Јевреја и Рома убијен у концентрационом логору Јасеновцу и у систему концлогора Госпић-Јадовно-Паг. Међународна комисија за истину о Јасеновцу утврдила је да је у јасеновачком систему усташких логора у току Другог светског рата на бестијалан начин убијено преко 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. А за само 132 дана усташе су у пролеће и лето 1941 у систему логора Госпић-Јадовно-Паг убиле 40.123 невине особе, од тога преко 38.000 Срба. Најмонструозније убијање недужних цивила вршено је бацањем група везаних живих људи у неку од 32, до сада регистроване јаме безданке, на Велебиту.
Мало је познато да треће место на неславној мапи по броју сатртог српског народа у НДХ заузима стратиште Гаравице код Бихаћа где је у крвавом усташком пиру у лето 1941 побијено око 12.000 невиних Срба из Бихаћа и околине, као и из Лике и са Кордуна, уз мањи број страдалих Јевреја и Цигана. Преживели Срби су 1949 издејствовали да се на брду Гаравице открије скромна спомен-плоча побијеним сународницима на ћириличном писму. После неколико деценија у наглашеној „ери братства и јединства наших народа и народности“ 1981 г. пришло се отварању Спомен-парка жртава фашистичког терора на Гаравицама који чини већи број камених скулптура изграђених по пројекту архитекте Богдана Богдановића. Политички функционери и промотери идеје братства и јединства су том приликом перфидно сугерисали новинарима да у својим извештајима уместо 12.000 побијених Срба употребљавају израз 12.000 побијених родољуба. У даљем настојању да измене културу сећања на српске страдалнике на улаз у спомен подручје 1986 постављена је камена громада са латиничним натписом у коме се уместо убијених Срба уписују неодређене речи жртве фашистичког терора.
Пројекат замагљивања и манипулисања са историјском чињеницом о масовном истребљењу српског народа на овом подручју није до краја успео. Наиме, уклоњени скромни ћирилични споменик из 1949 који је у процесу разбијања друге Југославије знатно оштећен, 2013 је враћен у спомен-подручје Гаравице. Нажалост споменику треба темељна поправка, а томе претходи посао чишћења корова на простору око споменика.
Од значаја је истаћи чињеницу да је на основу захтева – петиције Завичајног удружења „Уна“ из Бањалуке из 2010, Комисија за очување националних споменика Федерације БиХ 2012 донела одлуку да се Спомен-парк жртава фашистичког терора на Гаравицама прогласи националним спомеником Босне и Херцеговине. Остаје нам да се надамо да ће се реализовати утврђени планови комисије како би се запуштено спомен-подручје уредило чиме би потомци и поштоваоци српских жртава могли на достојанствен начин да одају почаст, запале свеће и поклоне се њиховим сенима, као и да свештеници Српске православне цркве могу несметано да одрже опело. Наравно исто се односи и на потомке и поштоваоце јеврејских и ромских жртава.
У светлу изнетог не треба коментар да се, у новопримљеној чланици ЕУ – Републици Хрватској, дужи низ година практикује давање назива улица, тргова, просветних и културних установа по именима усташких главешина, да се песмама величају покољи невиног становништва у Јасеновцу и Старој Градишки, као и да је војни викар НДХ Алојз Степинац на корак да буде проглашен за свеца.