По завршпетку Другог светског рата македонска политичка елита је, на основу међуратног комунистичког наслеђа, извршила ревизију историјских чињеница о Првом балканском рату тако што је ослободилачку српску војску преименовала у окупаторску. Наведено антиисторијско, у основи антисрпско становиште задржало се код скопског режима и након осамостаљења Републике Македоније из југословенске фадерације.
На основу сопствених истраживања ове проблематике кратко бих се осврнуо на те ставове, јер сматрам да су крајње необјективни и некоректни. Познато је да фалсификовање историје по правилу произилази из самонаметнутог ривалства, националне, верске или етничке нетрпељивости и мржње и да се најчешће манифестује мењањем имена или давањем другачијег тенденциозног значења историјским догађајима. Типичан актуелни пример који укључује оба наведена разлога представља прилепска спомен-црква са костурницом посвећена Св Ћирилу и Методију. Прилепски свештеници неканонске МПЦ Први балкански рат су по уходаној мантри окарактерисали као империјалистички, и по том основу себи дали за право да се свете мртвом српском окупатору јер му не дозвољавају достојан хришћански починак. После седам деценија утицајни представник неканонске МПЦ из Прилепа дође до сазнања да српска војска 1912 није ослободила „град Краљевића Марка“, него се тобож народ спонтано дигао на устанак и збацио вишевековног турског освајача. При томе он не наводе ниједно име народног војсковође, називе устаничких јединица, нити места где су се одиграле битке у којој је народ потукао регуларну турску војску, нити зна откуд сиромашном народу пушке и топови. Иза таквог ретуширања историје кроз обезвређивање побеносног похода српске војске од Куманова до Битоља, крије се намера да се српско споменично наслеђе из костурнице у почетној фази расрби – промени име. Из тог разлога деценијама се успешно крије постојање костурнице и не дозвољава враћање спомен-плоча на српском језику на бетонске крипте са првобитним јасним натписом да у њима почивају српски војници – ослободиоци да то неким случајем не би ушло у свест верника Прилепчана, па и шире. У следећој етапи припрема се злоупотреба реконструкције храма и врше потајне припреме да се због „влаге и других оправданих разлога“ из цркве изместе кости у порту и да се ту подигне споменик свим страдалим у балканским и у Првом светском рату. Тиме би се на перфидан начин српски војници преименовали у безимене жртве. Оправдање за такав поступак прилепско црквено намесништво налази у бојазни да се не би узнемиравали неки посетиоци храма којима би сметао придев српски на споменику. А моја сазнања иду у правцу да управо њима највише смета придев српски и да су они главни иницијатори скривања српских костију и нехајног односа према истим, јер не само да не дозвољавају повратак натписа на српском језику на бетонским криптама, већ и крстова као основног хришћанског симбола. Поред осталих јеванђеоских порука једна од њих хришћане упућује да се треба држати истине, а не заклањати наводним могућим негативним реакцијама неких екстремних посетилаца храма. Пратећи описани манипулативни историјат може се основано претпоставити да би завршна фаза потирања српског споменичког наслеђа у прилепској цркви била остављена следећој гарнитури прилепских свештеника. Наредном реконструкцијом храма и других објеката у порти, створили би се повољни услови за подизање новог споменика којим би се похрањене српске кости присвојиле искључиво као македонске.
Значи код споменичког наслеђа неканонска МПЦ држи се политике двоструких аршина: оно што је македонско, моје је; а оно што је српско (наменски изграђени храм са костурницом српских војника у међуратном периоду који је припадао СПЦ), да буде сакривено од очију јавности. А ако сакривање више није могуће, онда да се из храма изместе кости па да буду свачије без икаквог националног обележја, све док се временом у потпуности не истисне свако сећање на српско извориште – српске ослободиоце – мученике.
На сличан начин свештеници неканонске МПЦ се односе и према бугарским војницима из Великог рата похрањеним у Прилепу чију су костурницу македонски комунисти по преузимању власти срушили и препустили девастацији. И те кости прилепски свештеници третирају као већински македонске и само се чека погодан тренутак да се то и озваничи кроз обновљени споменик. Тај наум им сигурно неће проћи, јер проучавањем политичке и медијске сцене протеклих година може се закључити да бугарска страна много више држи до својих палих бораца на македонском простору него српска. Примера ради, бугарски посланици у европском парламенту имају прецизан списак од неколико стотина места у Републици Македонији где су похрањени пали бугарски војници и повремено га актуелизују како кроз своје, тако и кроз међународне институције и медије. Такође, војни аташе из бугарске амбасаде у Скопљу са сарадницима редовно обилази та места и прати сваку промену (чак поређења ради обилази и српска стратишта и има добар увид у стање истих). А ако дође време да Македонија закуца на врата ЕУ наравно да ће достојно обележавање бугарских спомен-обележја бити један од услова, који се не може логички одбранити посебно имајући у виду чињеницу да је у послератном периоду похрањеним француским, еглеским и грчким војницима обезбеђен достојан починак, а од пре неколико година и германским у Прилепу.
Остављам читаоцу да на основу књиге и документарног филма под истоветним насловом „Прилепски контрасти“ и овог појашњења сам извуче закључак о томе да ли је однос свештеника неканонске МПЦ према посмртним остацима српских војника цивилизацијски и хришћански исправан, као и да ли се ту ради о зловољи, неистинитости, историчарењу, националној нетрпељивости па све до прикривене мржње?
Председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“
Милош Мељанац