Поводом немилог догађаја који се пре неколико дана одиграо у Прилепу, осећам се прозваним да изнесем своје виђење, јер сам се протеклих година бавио темом српског споменичког наслеђа у Македонији, са акцентом на Прилеп – Спомен-цркву Св Ћирила и Методија са костурницом. У својој књизи „Прилепски контрасти“ која је, 2014, представљена јавности у оквиру Едиције „Србија 1914-1918“, а коју су заједничким напорима припремили „РТС“ и Издавачка кућа „Прометеј“ из Новог Сада, приказао сам недостојне, нехришћанске и нецивилизацијске услове у Спомен-цркви Св Ћирила и Методија са костурницом у Прилепу, у којима почивају земни остаци српских војника палих у ратовима од 1912-1918. Под истим насловом сачинио сам и документарни филм у који су уграђене изјаве наших еминентних историчара. Оно што ме је као Србина – који има елементарно национално достојанство заболело али и дало импулс да, у форми књиге и документарца, реагујем – јесте чињеница да, неканонска Македонска православна црква, сакрива само постојање костију српских ратника у активном храму на једној, а истовремено на другој страни забележио сам подужи списак тј. својеврсно „такмичење државних органа и предузећа из Прилепа“ (па и шире), како би се у граду Краљевића Марка обновило запуштено Немачко војно гробље за германске пале ратнике из оба светска рата.
Књигу и филм доставио сам нашим највишим државним функционерима, од којих су многи још увек у актуелној власти. Потајно сам се надао да ће обрађена тема (уз притисак невладиног сектора и родољубиве јавности) покренути надлежне државне органе да се поправи стање у криптама костурнице, али узалуд. Такође, са намесником прилепских цркава, а потом и са старешином Спомен-цркве Св Ћирила и Методија (који је пре неку годину псовао чланове Удружења „Кајмакчалан“, а 25.02.2020. забранио посетиоцима из Србије да уђу у сутерен храма и испред крипти се поклоне сенима српских ратника), обавио сам разговоре и био пренеражен њиховим ставовима, извртањем историјских чињеница и њиховом уподобљавању актуелној ситуацији (наравно са наглашеном антисрпском конотацијом), а све са крајњом циљем да избришу сећање на мученичке кости и не дозволе враћање спомен-табле у којој би се нашао придев српски, него да преостале кости изместе у порту храма где би се поставила спомен-плоча „За све погинуле у ратовима 1912-1918“. Напомињем, да у досадашњем животу нисам водио непријатније разговоре са представницима (не)канонских цркава као што ми се десило у Прилепу, јер сам у више наврата молио „Божије слуге“ да смање „прегрејану атмосферу“.
У вези напред наведеног, а посматрајући бивши југословенски простор, сведоци смо да су, по стицању независности, некадашње „братске републике“ претвориле и живе и мртве Србе у „вреће за ударање“ (томе су се здушно придружили, па често и предњачили политичари из Републике Албаније). Почев од Републике Словеније и експресног брисања Срба из словеначког држављанства, не дозвољавања да Срби у уставу (иако најбројнији) добију статус националне мањине, преко Републике Хрватске где се избори добијају на основу осмишљеније и острашћеније антисрпске кампање (иако су тамо Срби сведени на статус статистичке грешке и перманентно изложени нетолеранцији и мржњи која често прераста у насиље), у Федерацији БиХ где се бошњачки кадрови више баве активностима на укидању Републике Српске, него развојем сопствене земље, перфидне проусташке политике режима Мила Ђукановића који настоји да укине Српску православну цркву, а потом да оснује нову унитарну – црногорску, судског процесуирања лица која на јавном месту истакну или нацртају српску тробојку (иако Срби чине скоро 30% становништва), скандалозног забрањивања академику Бећковићу и неколицини историчара и научних радника да уђу на територију Црне Горе, повећања таксе на производе из Србије у износу од 100% од стране власти тзв. државе Косово, провокације са дроном – заставом Велике Албаније на фудбалској утакмици у Београду… По истом моделу и власти у Македонији су, у више наврата, стопирале увоз жита/брашна из Србије, а присутан је и отпор којим се онемогућава или отежава надлежним органима из Србије да, у већој мери, пораде на заштити и очувању српског споменичког наслеђа, у чему предњаче припадници неканонске Македонске православне цркве.
Тужно је, што се за протеклих 5-6 година (и поред изведених радова), стање у костурници у Прилепу није битније поправило, а најновије „показивање моћи“ локалног свештеника према српским посетиоцима добија забрињавајуће размере. Очигледно да је намера актуелних управљача црквом Св Ћирила и Методија да прекину везе српским ходочасницима са својим прецима, што је предуслов за писање нове историје на спомен-плочи, па потом коришћење исте у разним публикацијама. Истим чином, прекидају се и ратничке везе између српских див-јунака који су 1912. ослободили православни живаљ у прилепском крају од вишевековне превазиђене власти Османске царевине на једној и староседелеца који су им се придружили на другој страни.
Посетиоци сајта ће имати прилику да се упознају са неколико страница књиге „Прилепски контрасти“ из одељка „Осврт са духовног аспекта“, па да, у склопу најновије забране српској омладини да сиђе у сутерен храма до крипти, изведу објективан, логичан закључак.
Као и до сада (у сијасет сличних случајева минулих година), неће се огласити Министарство спољних послова Републике Србије да узме у заштиту своје суграђане којима је ускраћено цивилизацијско право да се у миру и на достојанствен начин поклоне својим прецима, јер су они огуглали на континуитет ниских удараца из окружења – читај понижења. Поређења ради, да се којим случајем сличан инцидент десио некој групи странаца у Србији, о томе би данима брујали домаћи медији (који су добрим делом под страном контролом), а самоиницијативно би се извињавали наши највиши државници. Наравно да би се у случај укључиле „дежурне невладине“ организације специјализоване за тужакање и опањкавање Срба, другосрбијанци и понеки изванредни и опуномоћени амбасадор стациониран у Београду – пасиониран да (без икаквих последица) домаћину дели пацке.
Милош Мељанац
дипл. политиколог међународног смера