ПРОФЕСОРИ МАШИНСКОГ ФАКУЛТЕТА ПОКАЗАЛИ ПРИМЕР НЕГОВАЊА КУЛТУРЕ СЕЋАЊА

Невладин сектор који баштини традиције ослободилачких ратова и друга удружења родољубиве провенијенције су се протеклих година својски ангажовали на обележавању стогодишњице од страдања српског народа у Великом рату. О томе сведочи велики број посета споменички обележеним местима у земљи и иностранству, низ објављених књига и публикација, организовање научних скупова, припрема тематских изложби, израда документарних филмова, прикупљање и презентовање фотографија и докумената, чишћење корова око гробова палих ратника и друге активности. Од мноштва дирљивих примера неговања културе сећања на храбре претке, издвојио бих случај професора са Машинског факултета у Београду, који су се посветили трагичној судбини наставника и студената Београдског универзитета у ратовима 1912-1918.

Прича почиње од бившег декана Машинског факултета (у периоду 1989-1994) проф. др Милана Радовановића који пензионерске дане (знатним делом) користи за истраживање мало познатих тема из Првог светског рата. Резултат његовог рада огледа се у више књига и то: „Савезници и Срби у Великом рату (1914-1915)“, „Савезници и Срби у Великом рату (1916-1918)“, „Французи и Срби на северу Африке (1916-1918)“, „Холандско „Милосрђе“ и Срби у Великом рату (1916-1918)““ и „Бугарска окупација Србије (1915-1918)“  Поднаслов за све књиге је „Неми сведоци“.  (Свакако да плодоносан рад проф Радовановића заслужује посебан, шири приказ у коме би се потражио одговор на питање, како се бивши декан машинства у познијем животном добу „преквалификовао“ у историчара специјализованог за истраживање страдања Срба у Великом рату.) Претражујући гомилу расходованих књига проф. Радовановић је сасвим случајно наишао на примерак Споменице студентима университета погинулим у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918. Згрожен призором да се такво вредно дело у српској престоници нашло пред рециклажом, обрисао је прашину са истог и решио да са Споменицом допуни своју колекцију књига. Листајући списак страдалих наставника и студената, дошао је на идеју да се данашња генерација може на достојнији и сврсисходнији начин одужити српским мученицима са факултетских катедри и то путем фототипског издања Споменице. Своју идеју предочио је актуелном декану Машинског факултета проф. др Радивоју Митровићу и бившем декану (у периоду 2008-2015) проф. др Милораду Милованчевићу. Иницијатива проф. Радовановића је оберучке прихваћена од колега, па су, уз сагласност ректора Универзитета у Београду – проф. др Владимира Бумбаширевића, 2016. године на Машинском факултету објавили фототипско издање Споменице у славу академаца који положише своје животе за одбрану и славу отаџбине у балканским и Великом рату.

Предговор у другом издању припремио је ректор Бумбаширевић у коме је истакао да је, на празник Св Саве 1930, објављена Споменица и у аули Капетан Мишиног здања, у присуству краља Александра Карађорђевића, откривена Спомен-плоча са именима наставника и студената који су изгубили животе у ратовима 1912-1918. Ректор Бумбаширевић је изнео потресан податак да је преко 35% академске омладине (сасечене интелигенције) изгубило животе у ратовима у којим су бранили слободу свог народа. Изражено у бројкама, од укупно 1.068 предратних студената за теже војничке дужности било је спремно око 400 момака, а у ратном вихору страдало је преко 350.

Увод у фототипском издању припремили су актуелни и бивши декани са „Машинца“ Митровић, Радовановић и Милованчевић умешно користећи изабране стихове наших најпознатијих песника – Петра Петровића Његоша, Јована Јовановића – Змаја и Јована Дучића, као и делове текстова писаца – родољуба Станислава Винавера и Душана Бајића. Нарочито упечатљив утисак оставља реченица: „И тако „браћа по матери“ (мајци Србији) и „браћа по књизи“ постадоше и „браћа по оружју““. Уводничари су подсетили и на пророчанске Његошеве стихове из „Горског вијенца“ који, уз слику покошених стабљика жита на насловној страни, дочаравају садржај Споменице. Речи стихова су повезане крстовима и гласе:

„Младо жито навијај класове,

Пређе рока стигла ти је жњетва“

У наставку пренето је изворно издање у чијим уводним страницама је одата захвалност добротвору Луки Ћеловићу – Требињцу за његову материјалну помоћ у издавању Споменице – подизању Спомен-плоче.

Следе пригодни говори министра просвете Боже Максимовића, министра војске и морнарице Стевана Хаџића, ректора Београдског университета др Чедомиља Митровића и студента права Јована Димитријевића.

Основна повезујућа нит свих говорника односи се на чињеницу да је, епопеју свог народа, поделила и младост са факултета – витези пера и мача – која је оставила своје кости у крвавим борбама на Мердарима, Куманову, Бакарном Гумну, Битољу, Једрену, Скадру, Брегалници, Церу, Колубари, Торлаку, Кајмакчалану … Многи су страдали и од задобијених рана, у епидемијама заразних болести, исцрпљености и од нељудских услова који су владали у заробљеничким конц-логорима Аустроугарске, Бугарске и Немачке, у потопљеним лађама Средоземног мора и на другим местима. На крају комеморације изражена је захвалност српској „научној младости“ која је положила животе у темељ државе, освећена је спомен-плоча са њиховим именима и путем пушчане и топовске паљбе одата војничка почаст.

Треба истаћи чињеницу да су у Споменици наведена имена 7 наставника, 301 палог високошколца са Универзитета у Београду, 45 страдалих српских студената који су се затекли на студијама широм европских универзитетских установа, па похитали у отаџбину како би се сврстали у војничке редове, као и лични подаци за 13 матураната из 1914 године.

Уз изразе најдубљег поштовања за описано племенито, родољубиво дело професора са Машинског факултета и њихових сарадника, надам се да ће пронаћи начин да, у ваннаставним активностима, бар део интересовања за светле традиције српске војске са почетка XX века (у којој је запажено место заузела и академска интелигенција) пренесу на нове нараштаје.

Милош Мељанац