Минулих година Удружење „Од стећака до крајпуташа“ је у форми књига, документарних филмова и прилога у часописима обрадило неколико, јавности мало познатих, тема из области културе сећања. Задржан је исти курс у фокусирању на скрајнуте приче из новије историје српског народа, тако да је у завршној фази (монтажа) израда документарца „Далматински смирај у равном Банату“. И овог пута коришћен је обиман материјал (сходно наслову сабране су изјаве потомака међуратних далматинских колониста, прикупљена огромна архивска грађа, видео-запис Прилепа и околине, као и банатске равнице, а све то уз стручну реч академика САНУ проф. др Љубодрага Димића.)
Преко друштвених мрежа најављена тема је са огромним интересовањем примљена међу далматинском популацијом широм земаљске кугле, остварени су бројни контакти од Америке до Аустралије, прикупљене драгоцене фотографије из међуратног периода и анкетирано више занимљивих саговорника. Обиље материјала задало је „слатке муке“ носиоцима пројекта па је, после дужег већања, одлучено да се документарни филм „Далматински смирај у равном Банату“ прикаже из два дела.
Захваљујући предусретљивости Милоша Деспинића из Чачка, љубитељи историје имаће прилику да кроз фотографију која је уврштена у први део филмског остварења колико-толико сагледају животне прилике у Пелагонији. Ради се о заједничкој слици насељеника из Отишића (Врличка крајина) из породица Арамбашић и Деспинић сачињене 1939. у Александрову/Славеју код Прилепа. Комшије, истовремено и рођаци су се у овековеченом кадру фотографског објектива нашли испред куће Јована Арамбашића – Тице и распоредили на следећи начин. Посматрано са лева на десно, на коњу је Јован Арамбашић – Тица, затим следе деца Луке Деспинића; Шпиро (1932), Славко (1926) и Арсеније (1930), Јованова жена Вида (дев Ратић) у наручју држи кћерку Даринку (1935), до ње је Босиљка Арамбашић (1933), па отац Јована Арамбашића – Арсеније (познат по надимку Чово) који у наручју држи унуку Машу (1939), потом Лука Деспинић и његова деца Марија (1928), Душан (1922 – придржава коња) и Јован (1924 – придржава бицикл). Фотографисању нису присуствовали: Лукина супруга Милица (рођена Тицина сестра) која је у то време била трудна и која ће следеће године на порођају завршити свој животни пут. Са сликања је изостао и малишан Марко Деспинић (1934). Треба поменути и податак да је у тој кући живела још једна Милица – братаница Јована Арамбашића коју је он посвојио од рођеног брата, а који је остао да живи у Отишићу. Тако је Милица од своје пете до седамнаесте године живела са стрицем Јованом и стрином Видом у Македонији, да би се 1937. удала за Стевана Стричевића из Милошева. После колективног злочина над недужним Далматинцима из тог села у коме је 01.11.1942. страдао и њен муж, као удовица са малом бебом ступила је у брачну заједницу са староседеоцом Мијајлом Илиоским.
На презентованом историјском документу уочљиво је више занимљивих детаља. Прво, кућа и помоћни објекти су прилично скромни, па делом и оронули, док су чланови обе породице солидно одевени. Међу одећом препознатљива је традиционална врличка прегача коју носи Вида Арамбашић. Друго, не само деца него и припадници старијих генерација су витког стаса, без вишка килограма. Треће, од приказаног сточног фонда (коњи, крава и свиња) пажњу привлачи елегантна фигура белог/сивог коња који више асоцира да је гајен за парадирање, него на пољске радове. Четврто, стабла око куће су млада – старости од свега неколико година што потврђује сазнање да су се становници из напуштене насеобине Карађорђево (укључујући и породицу Луке Деспинића) у периоду 1936-1938. преселили у Александрово. Пето, Далматинци су носталгију за завичајем, поред осталог, лечили и понеким чокотом винове лозе који је приметан да се развио изнад прозора Тицине куће.
Само две године од настанка слике, Арамбашиће и Деспиниће са огњишта је опљачкао протерао бугарски окупатор у садејству са домаћим помагачима, па су у избеглиштву живели у Барајеву. По окончању Другог светског рата Јован Арамбашић – Тица се са породицом населио у Јабуку код Панчева (радио је као пољар), а Лука Деспинић у Сутјеску код Зрењанина (пошто је са четири разреде школе био међу писменијим мештанима радио је у земљорадничкој задрузи на пословима кооперације са индивидуалним пољопривредницима).
Надамо се да ће, гледајући најстарију слику својих предака, нова покољења Арамбашића и Деспинића обогатити и учврстити личну културу сећања на мукотрпан животни пут далматинских колониста и исту неговати и преносити својим потомцима.
Милош Мељанац
