Пре неки дан разгледао сам Савски трг у Београду, првенствено мотивисан жељом да доживим нови амбијент у коме ће централно место заузети споменик Стефану Немањи -дело руског вајара и академика Александра Рукавишњикова (он је одлуком жирија победио на објављеном међународном двостепеном конкурсу Секретаријата за културу Градске управе Града Београда за израду решења спомен-обележја родоначелнику светородне династије Немањића). Затичем групу радника која приводи крају послове на уређењу простора око споменика. У мислима упоређујем компјутерски приказ коначног изгледа споменика који је објављен на интернету, са затеченим стањем на терену. Требало ми је неколико дана да сумирам утиске, прегледам објављене новинске чланке и пратеће коментаре, па да, уз размену мишљења са компетентним особама, дођем до одређених закључака које бих јавно представио.
Прво бих се осврнуо на контроверзе око подизања споменика из историјских, естетских, стилских, урбанистичких, идеолошких, геополитичких („меког утицаја Русије“) и других разлога. У најкраћем, сматрам да је мањи део коментара био добронамеран, а да су ову тему већински злоупотребили дежурни, острашћени критичари са намером да дискредитују владајућу политичку гарнитуру, при чему је и део српске историје претрпео колатералну штету (поплави крајње неумесних, неодмерених оцена на рачун изгледа планираног споменика нису могли да одоле ни „самозвани стручњаци за српска питања“ из суседних држава). Међу онима који су исказали непримерену инструментализацију теме подизања споменика могу се идентификовати следеће категорије:
- Они који се искључиво негативно односе према српској културно-историјској баштини (дежурни другосрбијанци), а који своју националну деструкцију маскирају аргументима; да нису испоштоване разне процедуре (демократске, урбанистичке, правне и сл), да није време за такав мегаломански пројекат, да је непозната финансијска конструкција истог, да је у питању кичерај – скаламерија, да актуелна власт (подсећањем на „златно доба“ Немањића), потискује из видокруга тренутне незавидне економске и социјалне (не)прилике у Републици Србији и сл. Суштински, не брину они ни о споменику српском великану, нити би их погодило нерационално трошење средстава из буџета, нити немаштина у широким народним слојевима, јер су они против саме идеје да се један такав споменик уопште подигне и били би против таквог споменика кадгод и когод да је тo предложио;
- Они који исказују велику одбојност према доминантној партији на нашој политичкој сцени – СНС-у, па шта год они да предложе по аутоматизму то политикантски нападају (што је наравно инфантилно), а суштински не би имали ништа против саме идеје о подизању споменика. Аргументи и ове групације су слични са наведеним за претходну категорију, с том разликом што су првенствено политичке природе и указују на ауторитарност у процедури, од идеје па до њене реализације.
Приметно је да ударце критичара пројекта амортизује добро организована партијска машинерија СНС-а, па безрезервно исказује подршку свему што њени политичари предложе (јачају сопствене редове), а нарочито ако је у питању страначки лидер (који је у својству „обичног грађанина“) иницирао подизање споменика. При томе, верујем да међу чланством има приличан број који ни не знају у ком је веку живео Стефан Немања, нити да објасне „његову корелацију са Светим Симеоном Мироточивим“.
Услед халабуке претходних категорија полемичара (препознатљивој по ниској политичкој и демократској култури), најмање се чују компетентне особе које не занима актуелна власт, већ заиста добронамерно сагледавају идеју и стручно образлажу изнете ставове. Већина њихових коментара указује да имају приличан број примедби на саму припрему и избор пројекта спомен-обележја Стефану Немањи, али за исте актуелна градска власт много не хаје (најчешће на критике одговара заменик градоначелника Горан Весић).
Бројна је и категорија грађана која није јавно износила своја мишљења, нити се сврставала на ову или ону страну, јер су национално свесни да је Стефан Немања изнад партијског надгорњавања и да припада свима нама, те да започети посао подизања спомен-обележја треба привести крају. Себе сврставам у ову групацију јер ми је неприхватљива деоба и острашћеност у друштву у коме су многи слепо и искључивао за или против нечега, у зависности од тога ко је предлагач одређене идеје. Наравно да имам у виду да је у демократском друштву (коме Србија тежи) кудикамо већа одговорност на власти чије потезе (пројекат у граду који битно утиче на изглед или функционалност града), прати како опозиција, тако и заинтересована стручна и шира јавност. Увидом у фотографије спомен-обележја које је на интернет поставио заменик градоначелника уочио сам нешто несвакидашње. Ради се о томе да је, поред осталих, објављена слика споменика у којој Стефан Немања у десници држи крст, а у левој руци Хиландарску повељу. На терену сам направио неколико снимака спомен-обележја на којима Стефан Немања у десници има мач, што значи да је дошло до одступања од првобитног пројекта. У питању је битан симболички детаљ који захтева објашњење. Како је преко ноћи из Немањине руке нестао пројектом намењен крст, и ко му је у исту руку тутнуо мач?
Даље, Српска православна црква се, храмом на Новом Београду посвећеном Св Симеону Мироточивом, одужила свом светитељу који се добровољно одрекао престола, напустио дворске угодности и остатак живота провео као обичан монах – испосник у Хиландару. Подизањем спомен-обележја Стефану Немањи и актуелна световна власт одаће почаст једној од најзначајнијих личности у нашој историји, чиме ће се у нашој престоници заокружити споменички одраз на лик и дело знаменитог државника и свеца и дати допринос неговању колективне културе сећања српског народа.
Подсећања ради, за време династије Немањића Србија је досегла врх светске цивилизације, а коме је допринос дало више владара из ове лозе. Елем, према пројекту који се приводи крају Стефан Немања ми делује усамљено, а полукруг око споменика је довољно простран па је то јединствена прилика за хронолошко постављање скулптура свих владара из династије Немањића. При томе наглашавам да, један од четири рељефа угравираних на постаменту споменика приказује лозу Немањића, али та плоча не може посетиоцима да дочара континуитет српске средњевековне државности као што би учинио визуелни доживљај складно поређаних статуа његових потомака (наравно, да сви владари из речене династије нису, сасвим природно, имали исту тежину у српској средњовековној историји, али не бих их споменички раздвајао – категоризовао). Предлог допуњујем чињеницом да би се, обиласком споменичког низа владара из династије Немањића, посетиоци би се припремљеније сналазили приликом посете поставци Музеја средњовековне Србије који ће настати преуређењем дела бивше железничке станице.
Предложено споменичко преуређење треба да прати и промена назива овог дела престонице, тако што би се Савски трг преименовао у Трг Немањића. Са наведеним, прикладним изменама монументалног спомен-подручја посвећеног династији Немањића, Београд би добио још један импресиван драгуљ од изузетног културног и историјског значаја.
Надам се да ће изнети предлози подстаћи и друге добронамерне и објективно критичне људе (којима је стало до споменичког обележавања важних историјских личности и династија), да размисле о истим и благовремено дају конструктивне предлоге како би, у следећој фази, добили још бољу верзију спомен-подручја посвећеног лози Немањића.
председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“
Милош Мељанац
