Динара нас спаја

Протеклих деценија како кроз стручне публикације, тако и путем друштвених мрежа бројни заљубљеници у историју и породичне родослове бавили су се вишевековним досељавањем православног становништва у Далмацију. Посебно се апострофирао период на прелазу XVII и XVIII века – после потписивања Карловачког мира. Из дигитализованих библиотека, прибављани су подаци о харамбашама који су са својим саборцима прешли из Османске царевине на територију Млетачке Републике. Знају се и земљишне површине које су војсковође слободарског, православног становништва добиле од Венеције за ратне заслуге. Стекао се утисак да су се миграције аграрних интересената одвијале само из правца Босне и Херцеговине у Далмацију или посматрано на ширем простору – у Војну крајину.

Потпуно је занемарено истраживање повратничких таласа из Далмације у Босну. Конкретно, према подацима Удружења „Огњена Марија Ливањска“, учешће далматинских насељеника у укупном броју родова у Ливањском пољу износи 59% – највише са простора Врличке крајине. Ово је својеврстан феномен да се православно становништво враћа – из цивилизацијски напредне Европе – у заостало Османско царство које је запало у кризу од које се неће никад опоравити. Уопштено се спомињу немаштина и „НН притисци“ као разлози који су условили прелазак Динаре у контрасмеру. Не улази се у анализу обима и структуре повратничких миграција за време Млетака, кратког периода власти Наполеона, затим Аустрије, па двојне монархије, а камоли да се објасни суштина притисака на православно становништво.

А на ливањском терену, далматински повратници показали су се као изузетно успешни трговци, па су допринели да Ливно буде други трговачки центар у Босни – одмах после Сарајева. При томе чували су и своју православну веру, о чему сведочи податак да су 1859. у Ливну подигли импозантан храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. Водили су рачуна и о образовању нараштаја, те су 1874. започели акцију зидања нове школе.

Врличка презимена су препознатљива на списку 1.587 ливањских страдалника које су, у лето 1941. на монструозан начин, сатрле усташке хорде. Међу жртвама најчешће се помиње презиме Ерцег (Главице, Прилука, Радановци, Горњи и Доњи Рујани и Челебић), затим Арнаут (Велики Губер, Оџак, Раповине и Сухача), Загорац (Ливно, Доњи Рујани и Сајковић), Маљковић (Ливно, Прово и Чапразлије), потом Иветић, Новаковић, Павловић, Петровић, Росић (једна грана је у Ливањском пољу променила презиме у Јовић), Стричевић, Цвијетић …

На надгробним споменицима на сеоским гробљима (које је радио и каменорезац Шарац из Цивљана) налази се знатно више презимена која су изворно са врличког подручја, као што су: Балаћ, Баришић, Блешић, Галић, Гавран, Деспенић, Ђукић, Зрилић, Јовчић Марчетић, Црномарковић…

Ово запажање има за циљ да пробуди интересовање Крајишника са обе стране Динаре, да комплетније сагледају (заокруже) путешествије својих предака, а пун погодак би постигло када би се неки историчар (или научна институција) заинтересовао да обради неистражену историографску тему повратне прекодинарске миграције православног становништва из држава са доминантним римокатоличким живљем у суседну државу са већинским исламским становништвом.

Милош Мељанац