После премијерног презентовања у Дому Војске Србије у Београду, монографија „Пет огњишта далматинских колониста“ промовисана је 27 априла 2023. у престоници Северне Македоније и то захваљујући вредним члановима Српско културно-информативног центра СПОНА из Скопља. Дупке попуњена сала сведочи да је -тема међуратне аграрне реформе и колонизације на македонском простору- изазвала велико интересовање не само Скопљанаца, већ и житеља из кумановског и тетовског краја.
Уводно излагање о монографији изнео је организатор промоције Милутин Станчић. Нагласио је да је нова историјска, социолошка и политичка студија логички след претходних књига „Прилепски контрасти“ и „Милошево насеобина удовица“ у којима се препознаје настојање аутора Милоша Мељанца да документовано и детаљно овековечи причу о међуратним, далматинским колонистима распоређеним у Прилепском пољу. У текст књиге великог формата са око 500 страница уткано је преко 200 оригиналних слика и архивских докумената како би се предочио живот Далматинаца кроз пет огњишта, а све у оквиру турбулентних друштвено-политичких и економских дешавања на Балканском полуострву у првој половини XX века. Посебну вредност књиге Станчић придаје деловима текста у којима су приказани међусобни свакодневни односи између староседелаца и насељеника, пропраћених са конкретним позитивним и негативним импликацијама.
Аутор Милош Мељанац се прво захвалио СПОНИ што му је омогућила да представи књигу -издавачки подухват бројчано малог Удружења „Од стећака до крајпуташа“, па је потом истакао да му је -у прикупљању грађе- помогло више стотина особа из Србије и Македоније (највише потомака колониста), чија се имена налазе на крају монографије у изјави захвалности. Имао је велике стартне предности у истраживању пошто је -до пунолетства- живео у Банату међу комшијама који су део живота провели у колонијама Ново Лагово, Александрово, Петрово и Милошево, те упијао приче о животу Далматинаца у Пелагонији и на другим огњиштима. Даље, на македонском терену „при руци“ су му били како рођаци – остаци далматинских колониста, тако и њихови македонски кумови и пријатељи из Прилепа, Кривогаштана, Славеја, Новог Лагова, Мале и Големе Коњаре, Милошева, Бучина, Галичана, Кутлешева, Крушева, Скопља и других места. Поред истраживања у Архиву Југославије у Београду, предусретљиво је примљен и у Архиву Републике Македоније у Скопљу, као и у Одељењу у Прилепу.
На почетку излагања о обрађеној теми, Мељанац је истакао да су 1912. – ослобађањем македонског простора од превазиђене, вишевековне власти Османског царства створени услови да обесправљена раја – чифчије дођу до сопственог парчета обрадиве земље. Након 10-ак година од слома читлучког система (у којем су православни домороци – аграрни интересенти на разне начине проширивали земљишне поседе), 1922-1923. долази први талас колониста који -на вековима необрађиваним утринама, пашњацима и чаирима- мукотрпним радом подиже насеља и приводи земљу култури. Кроз књигу дефилују и многа позната имена из ондашњег политичког живота, од којих се аутор посебно осврнуо на војводу Василија Трбића који је -у кратком временском року- стекао енормно богатство.
Имајући у виду чињеницу да је, за највећи број становника бивше Југославије међуратна колонизација у Македонији непознаница, Мељанац је уочио континуирани игнорантски однос македонских писаца према досељеницима. У случајевима спорадичног спомињања дођоша исти су приказивани искључиво у негативном контексту – као привилеговани експоненти големосрпске буржоазије и као претећа опасност за асимилилацију староседелаца. Колико су такве конструкције чињенично неодрживе показује бројка од 131 далматинске куће у Прилепском пољу на почетку 1941. у односу на преко 5.000 староседелачких домова по селима. Даље, у музејској поставци у Скопљу маркирана је насеобина Ново Лагово (која је 1941. имала 24 куће са 186 становника и свега три коња), као епицентар асимилаторске, големосрпске аждаје – круга који се претећи надвио над половином Пелагоније. О несразмери демографске и економске снаге између мале далматинске – српске колоније и околног неупоредиво већег броја староседелачког, македонског становништва излишно је трошити речи. На крају излагања аутор је најавио нови пројекат – израду документарног филма под истоветним насловом „Пет огњишта далматинских колониста“.
Након представљања монографије за реч се јавило више говорника који су, уз похвале аутору за обрађено путешествије Далматинаца, изнели бројне конструктивне предлоге и сугестије на најављени наставак рада на тему међуратне аграрне реформе и колонизације Македоније – Прилепског поља. Са дужном пажњом промоцију монографије пратила је и службеница Државног архива Северне Македоније – Јелена Димитрова, поручивши аутору да су му врата те установе отворена за даља истраживања. Међу присутним лицима био је и амбасадор Босне и Херцеговине у Македонији – Драган Јаћимовић на једној, а на другој страни нико се није појавио од запослених државних службеника из Амбасаде Републике Србије у Скопљу.
Милош Мељанац
