Пуковник у пензији, проф. др Маринко Угрчић
Пуковник у пензији, проф. др Маринко Угрчић из Београда преминуо је 23. 12. 2025. у 70-ој години на ВМА, након краће и тешке болести. Маринкови преци потичу из Далмације – Буковице, одакле су се његови дедови у међуратном периоду населили на вековима необрађиване ледине и чаире у околини Прилепа – дичног града Краљевића Марка. На македонском простору у колонији Александрово породица Стевана Угрчић (огранак Пулијари) из Ивошеваца и супруга Марта (дев. Вујасиновић) пореклом из Ивошеваца, добила је петоро деце, од којих је четврто син Душан (1931) – Маринков отац. Такође, из Далмације из Ервеника у насеобину Александрово пристигао је момчић Никола који се по одслужењу војске оженио са Јеленом Векић пореклом из Ервеника. У браку су добили четворо деце, од којих је прва Даринка (1934) – Маринкова мајка.
Обе породице су током Другог светског рата биле у избеглиштву у Србији, да би у пролеће 1946, насељене у Сарчу/Сутјеску код Зрењанина. На банатској равници брачну заједницу склопили су Душан Угрчић и Даринка Попић у којој су добили три сина, од којих је Маринко најстарији (1956).
До пунолетства Маринко је живео у Сутјесци где је завршио Основну школу “Иво Лола Рибар”, а потом Прву гимназију “Коча Коларов” у Зрењанину. Током школовања предњачио је својим знањем како у Сутјесци, тако и у Зрењанину, где је неколико пута проглашаван за ђака генерације и то у гимназији која је 1972. “Златном плакетом” Председника Републике проглашена за најбољу у држави. Утабаном “стазом знања”, 1981. завршио је Машински факултет у Београду – смер војно машинство, и на истој високошколској установи магистрирао 1991. године, а докторирао 1995. из области дејства кумулативних пројектила и балистичке заштите оклопних средстава.
По завршетку студија и одслужења војног рока у Школи резервних официра у Загребу, оженио се са мештанком Зорицом Ђерић – потомкињом херцеговачких колониста из села Шипачно код Невесиња, па су на прави пут извели сина Душана и кћерку Марију.
Маринко се запослио 1982. у Војнотехничком институту у Сектору за класично наоружање на задацима теоријског и експерименталног истраживања из области физике експлозије, развоја иницијалних средстава, бојевих глава, противоклопних пројектила и оклопне заштите. Импресиван је списак активности пуковника Маринка Угрчића који је у опроштајном говору прочитала његова бивша сарадница Љубица Радовић у којем наводи да је: успешно руководио на 12 истраживачких и развојних пројеката; у својству руководиоца и координатора допринео успешној реализацији два сложена пројекта за страног партнера, везано за артиљеријске системе; аутор три патентна решења; констуктор већег броја средстава наоружања и војне опреме. У периоду од 2002. до 2007. вршио је дужност главног и одговорног уредника часописа „Научно-технички преглед“, који издаје ВТИ. Написао је преко 160 научних и стручних радова, четири монографска издања и више уџбеника. Као круна његове блиставе каријере дошло је постављење Маринка Угрчића на позицију директора Војнотехничког института, коју је обављао у периоду од 2005. до 2007. године.
По престанку радног односа, ангажован је у својству саветника Помоћника министра одбране на усмеравању активности на пројектима модернизације и развоја савремених убојних средстава, као и на пројектима у оквиру “Југоимпорта” СДПР.
Уз све напред наведене обавезе, од 1991. истакао се и у наставном процесу на Војнотехничкој академији на предмету Конструкција пројектила и упаљача. У звање ванредног професора изабран је 2003., а пет година касније и у звање редовног професора. Високо ценећи његово знање, ангажовао га је прво Технолошко-металуршки факултету у Београду у периоду од 1997. до 2000. и то на извођењу дела наставе на последипломским студијама за стране студенте, а потом од 2006. био је хонорарни сарадник Математичког института САНУ, где је био укључен у рад на пројектима нелинеарне механике.
Пред великим бројем родбине, пријатеља и поштовалаца пуковник проф. др Маринко Угрчић је 25. 12. 2025. сахрањен уз војне почасти. Поред почасног вода Војске Србије, њега је на вечни починак испратило и неколико официра у свечаним униформама – бивших колега са посла.
Војничка почаст
Од раног детињства па на даље са посебним сензибилитетом у нашој Сутјесци дружио сам се са Маринком и његовим млађим братом Мирком и обавезно се ословљавали са куме. За то су заслужни браћа Петар и Никола Попић на једној, а на другој страни мој деда Јаков Мељанац са млађом браћом Филипом и Николом, пошто су се у Александрову окумили. Такође, женски чланови породица Мељанац и Попић су се ословљавали са кумо или кумаице. На новој животној деоници у Сутјесци код Зрењанина окумили су се и представници новог покољења. Прво је Јаковов син – Миле Мељанац Бејара био венчани кум Дмитру и Мири Попић, да би потом Дмитар био кум на крштењу Милетовог сина Марка. К томе да додам да су се моја мајка Цвета и Маринкова мајка Дара често дружиле и на своја потомства успешно пренеле кумовску емпатију.
Преко једне деценије бавим се истраживањем путешествија – страданија далматинских колониста из Прилепског поља кроз пет животних деоница и у том послу интервјуисао сам скоро све представнике насељеничких породица, упознао много земљака различитих генерација и са извесним бројем се спријатељио, те могу себи да дам за право да напишем и потпишем, да пуковнику проф. др Маринку Угрчићу, у наведеној популацији нема равног.
Не само да је Маринко предњачио као најобразованији међу нама (имао највиши степен стручне спреме сходно номенклатури занимања), него је имао светао образ тј. зрачио добротом, поштењем, високим моралним вредностима, преданошћу породичном гнезду, спремношћу да другом помогне, израженом родољубивом цртом и емотивном везаношћу за далматински корен. Уз урођену бистрину мисли и таленат за истраживање области војне технике, поседовао је огромну енергију и себе претворио у перманентног “зависника од рада” или боље речено од учења, усавршавања и преношења знања током целог радног века, па и у пензионерским данима. Пре неколико месеци у дужем разговору са мном није скривао задовољство што је дочекао животну радост тј. да оплемени живот са троје унучади, па се опет вратио на науку и са сетом рекао да су му остале две књиге у рукопису јер није успео да обезбеди средства за њихово штампање.
Драги Маринко из кумовске породице, својим узорним животом уткао си своје име у трајно колективно сећање својих најмилијих, остале родбине, кумова, комшија и пријатеља, мештана Сутјеске, колега са посла, као и свих људи који су те познавали. Посматрано из завичајног угла, био си дика и понос свих потомака далматинских колониста из околине Прилепа.
Молим се Богу да ти подари место у Рајском насељу.
Вјечнаја памјат.
Уручење заставе Републике Србије породици Угрчић.
У Београду, 26. 12. 2025. Милош Мељанац